Nebeski oganj полностью

Ninaeva je sedela na samoj ivici kreveta, čvrsto se obgrlivši rukama, i iznureno posmatrala Birgitu. Noge su joj i dalje bile prljave.

Elejna stavi strelu u kredenac, iza vreće suvog graška. Ninaeva je, srećom, nije ni pogledala. Ipak sad nije bio pravi trenutak da vidi Birgitinu strelu. A zar će ijedan biti?

„Ninaeva, krajnje je vreme da opereš noge i pođeš na počinak.“

Ova se samo zaljulja i pospano trepnu. „Noge? Molim? Moram da pazim na nju.“

Moraće jedno po jedno. „Tvoje noge, Ninaeva. Prljave su. Operi ih.“

Ninaeva se namršti, a onda se zagleda u svoja štrokava stopala i klimnu. Najpre je prosula vodu kad je oborila veliki beli bokal sa umivaonika, a sigurno još toliko dok konačno nije bila gotova s pranjem i sušenjem. Međutim, onda je opet sela na krevet. „Moram da je pazim. Za slučaj da... da... Zvala je Gajdala.“

Elejna je natera da legne. „Moraš da spavaš, Ninaeva. Oči ti se same sklapaju.“

„Neću“, promrmljala je, pokušavajući da se odupre Elejninim rukama na ramenima. „Moram da je pazim, Elejna. Moram.“

U poređenju s njom, ona dvojica su bila sušt razum i prijemčivost. Čak i kad bi zaista to htela, Elejna bi teško uspela da je napije i pronađe joj... valjda bi to trebalo da bude kakav naočit momak. Očigledno joj preostaje sirova sila, pošto saosećajnost i razum ovde ne pomažu. „Dosta mi je tvog bacakanja i samosažaljevanja, Ninaeva“, reče odlučno. „Odmah da si zaspala, a ujutru neću ni reč da čujem o tome kolika si paćenica. Ako se ne budeš ponašala kao razumna žena – što jesi – reći ću Serandini da ti napravi dve šljive umesto one koju sam ti izlečila. A nisi mi čak ni zahvalila. A sada, na spavanje!“

Ninaeva se besno izbeči – ako ništa drugo, bar više nije izgledala kao da će briznuti u plač – ali Elejna joj prstima spusti kapke. Usledilo je malo nerazgovetnog protivljenja, ali ubrzo ga je smenilo duboko, ravnomerno disanje.

Elejna je pogladi po ramenu pa se uspravi. Nadala se da će Ninaeva mirno spavati i sanjati Lana, mada je sve bolje od bdenja. Zevnula je i pognula se da pogleda Birgitu. Nije mogla da odredi vraća li se ovoj boja u obraze ili ne. Sad joj nije preostalo ništa drugo nego da čeka i nada se.

Svetiljke očigledno nisu smetale dvema usnulim ženama pa ih Elejna ostavi da gore. Sela je između kreveta na pod ne bi li ostala budna. Nije baš da je znala zašto bi trebalo da ostane budna. Učinila je sve što je mogla, baš kao i Ninaeva. Nesvesno se naslonila na zid i glava joj klonu na grudi.

San je bio prijatan, mada čudan. Rand je klečao pred njom, a ona mu je položila ruku na čelo i učinila ga svojim Zaštitnikom. Svojim novim Zaštitnikom. Sada će morati da odabere Zeleni ađah, pošto je tu i Birgita. Oko nje je bilo još žena, čija su se lica svakog časa menjala. Ninaeva, Min, Moiraina, Avijenda, Berelajn, Amatera, Lijandrin, i još neke koje nije poznavala. Ma ko bile, znala je da će morati da ga deli s njima, pošto je u snu bila potpuno sigurna da je to ono što je Min predvidela. Nije znala šta da misli o tome – bila je to jedna od onih činjenica koje bi najradije poništila – ali ako je tako zapisano u Šari, onda se tu ništa može. Svejedno, između njega i nje sad postoji nešto što nijedna od njih nikada neće imati, a to je veza između Zaštitnika i Aes Sedai.

„Gde smo mi to?“, upita crnokosa Berelajn, toliko lepa da je Elejna morala da stisne zube. Na sebi je imala onu duboko izrezanu crvenu haljinu koju je Luka želeo da gleda na Ninaevi. Oduvek se oblačila preterano izazovno. „Probudi se. Ovo nije Tel’aran’riod.“

Elejna se trže i ugleda Birgitu, nagnutu preko ruba kreveta, kako je slabašno steže za mišicu. Lice joj beše bledo i znojavo kao da je trese groznica, ali plave su oči bile bistre i prikovane za Elejnino lice.

„Ovo nije Tel’aran’riod.“ To nije bilo pitanje, ali Elejna ipak klimnu, na šta se Birgita ponovo zavali i ispusti dug uzdah. „Svega se sećam“, prošaputa. „Tu sam gde sam i svega se sećam. Sve se promenilo. Gajdal je tamo negde, kao dete, možda čak i mladić. A čak i ako ga pronađem, šta će pomisliti o ženi koja može majka da mu bude?“ Besno je protrljala oči i promrmljala: „Ne plačem. Nikada ne plačem. Toga se sećam, tako mi Svetlosti. Ja ne plačem.“

Elejna se uspravi i kleknu kraj ratničinog kreveta. „Naći ćeš ga, Birgita“, tiho reče. Ninaeva, reklo bi se, čvrsto spava – čak je u pravilnim razmacima tiho hrkala – i zaista joj ne treba da još jednom kroz ovo prolazi. „Pronaći ćeš ga nekako. I on će te voleti. Znam da hoće.“

„Zar zaista misliš da je to važno? Preživela bih i bez njegove ljubavi.“ U oku joj zasja izdajnička suza. „Biću mu potrebna, Elejna, a neću biti s njim. On uvek previše srlja, a ja ga obuzdavam. Da sve bude gore, lutaće i tražiće me, a neće znati šta traži, niti zašto se stalno oseća kao da mu nešto nedostaje. Nas dvoje smo oduvek zajedno, Elejna. Kao dve polovine jedne celine.“ Tu joj se suze zakotrljaše niz lice. „Mogedijen je rekla da će me naterati da doveka plačem...“ Lice joj se iskrivi i iz grla joj se ote besan jecaj.