Nebeski oganj полностью

Zastao je i pred njihovim kolima i mrko pogledao Ninaevu, Elejnu i Birgitu. „Vrlo ljubazno od vas što ste rešile da nam se pridružite, gospođice Nano i

plemenita gospo Morelin. Već sam mislio da ste namerile da spavate do podneva.“ A onda je klimnuo Birgiti. „Navratila si da malo ćaskaš, a? Nemamo sad vremena za goste. Hoću da do podneva budemo spremni za predstavu.“

Ninaeva se našla malo zatečena njegovim napadom, ali se pre kraja druge rečenice pribrala i uzvratila mu mrk pogled. Ma koliko bila nesigurna pred Birgitom, njeni odnosi prema ostalima ostali su u dlaku isti kao pre. „Bićemo spremni kad i svi ostali i ti to dobro znaš, Valane Luka. Osim toga, sat-dva više ili manje uopšte ne menja stvar. S one strane reke već ima dovoljno naroda da će, čak i ako svaki stoti dođe na tvoju predstavu, to biti više no što si mogao i da sanjaš. Ako rešimo da prvo natenane doručkujemo, ne preostaje ti ništa do da vrtiš prste i čekaš, pošto nećeš dobiti ono što želiš ako nas ostaviš.“

Iako ga je otvorenije nego ikada pre podsetila na obećanih stotinu zlatnih maraka, on joj uzvrati istom merom. „Dovoljno naroda? Dovoljno naroda! Taj narod moraš nekako privući, ženo! Čin Akima je već tri dana tamo, a on ima momka koji žonglira mačevima i sekirama. I devet akrobata. Devet! Tu je i neka žena za koju nikad nisam čuo, sa dve akrobatkinje koje na užetu izvode stvari od kojih bi braća Čavana ostala bez daha. Svetu se ne može verovati. Silija Serano ima neke glumce našminkane kao dvorske budale, koji jedni druge polivaju vodom i mlate se naduvanim mešinama, a ljudi plaćaju srebrnjak da to vide!“ Na to mu se oči suziše u procepe i on odmeri Birgitu. „A da ti namalaš lice? Silija nema nijednu ženu među budalama. Možda pristane i neki od konjušara. Udarac naduvanom mešinom ništa ne boli, a još ću ti i platiti...“ Glas mu tu utihnu, pošto nije bio ništa darežljiviji od Ninaeve, čime Birgita dobi priliku da prozbori koju reč.

„Nisam budala, niti ću to biti. Ja sam strelac.“

„Strelac“, promrmlja on, odmerivši blistavu crnu kiku prebačenu preko devojčinog levog ramena. „Da se možda još i ne zoveš Birgita? Ko si ti? Jedna od onih budala koje tragaju za Rogom Valera? Čak i da tako nešto postoji, ko kaže da ćeš ga ti prva pronaći? Bio sam u Ilijanu kad su Lovci polagali zakletvu i video još hiljade njih na Velikom trgu u Tamazu, ali to nije ništa spram aplauza koji bi dobila kao...“

„Ja sam strelac, fićfiriću“, prekide ga Birgita. „Daj mi luk i strele i dajem sto zlatnih kruna na tvoju jednu da ću nadmašiti svakog takmaca kog mi nađeš.“ Elejna je očekivala da Ninaeva cikne na ovo – pošto bi one morale da plate u slučaju da Birgita izgubi opkladu, a na stranu to što, ma šta tvrdila, ratnica još nije bila sasvim ozdravila – ali ova samo sklopi oči i duboko udahnu.

„Žene!“, procedi Luka. Tom i Džuilin nisu morali da se pogledaju u znak slaganja s njim. „Gospa Morelin i Nana, ili kako se već zovu, pravo su ti društvo.“ Široko je zamahnuo svilenim ogrtačem ka ostatku logora. „Možda je tvom oštrom oku to promaklo, Birgita, ali ja ovde kao bajagi vodim nekakvu predstavu, a one secikese od mojih suparnika već uveliko muzu novac u Samari.“

Birgita se osmehnu. „Uplašio si se, fićfiriću? Neka onda tvoj ulog bude jedan srebrnjak.“

Luki na ovo krv tako udari u lice, da je Elejna pomislila da će mu se glava rasprsnuti. Odjednom je izgledalo da mu je okovratnik postao pretesan. „Odoh po luk“, prosiktao je. „Svejedno mi je hoćeš li tih sto zlatnih maraka da odradiš namalanog lica ili čisteći kaveze!“

„Jesi li sigurna da si se dovoljno oporavila?“, upita Elejna, kad je vlasnik menažerije besno otišao mrmljajući nešto sebi u bradu, pri čemu se jedino razumela nekoliko puta ponovljena reč „žene!“ Ninaeva je gledala ratnicu kao da želi da se zemlja otvori i proguta je. Nju, ne Birgitu. Oko Toma i Džuilina se u međuvremenu okupila grupica konjušara.

„Ima lepe noge“, reče Birgita, „ali nikad nisam volela visoke muškarce. Ako su pri tom i naočiti, potpuno su nepodnošljivi.“

Petra se pridružio onoj grupi – bio je dvostruko viši od svih ostalih – i rekao nešto, a onda se rukovao s Tomom. Dođoše i braća Čavana, a za njima i Latel, koja je sve vreme pogledom streljala Ninaevu i druge dve žene dok je nešto govorila. Kola, zaprege, kavezi, pa čak i veprokonji – sve je to ostalo napušteno, pošto se čitava menažerija tiskala oko Toma i hvatača lopova. Uskoro svi pođoše za Lukom do livade nadomak logora.

„Prilično sam dobar strelac“, reče on kad je najednom hrastu urezao krst u visini svojih grudi. Ponovo mu se vratila samouverenost i razmetljivo je odmerio pedeset koraka. „Gađaću prvi, tek da vidiš s kim imaš posla.“