„Ja nikada ne promašim ono što ciljam“, jetko će Birgita, „a to nećeš biti ti.“ Potom poče da vadi svakojake stvari iz kredenca i da ih slaže na stočić. Bilo je tu nedovršenih strela i čeličnih vrhova, kamena tegla s lepkom, struna, kao i sivo guščije perje za zakrilca. Rekla je da će čim bude imala vremena napraviti i novi luk, nazvavši onaj Lukin uvezanom toljagom koju je jedino maloumni slepac mogao da u po noći otkine s kvrgavog drveta. „A baš si mi se dopadala, Ninaeva“, rekla je kad je izvadila sve što joj treba, „onako sva drčna i otresita. Međutim, sad, kad više nisi takva...“
„Sad više nemam zašto da ti se dopadam“, ozlojeđeno će Ninaeva, ali njena sagovornica nastavi da priča, čak je i ne pogledavši.
„...neću dozvoliti da omalovažavaš mene i moje odluke tako što ćeš preuzeti odgovornost za njih. Drugovala sam s malo žena, ali sve su imale opaku narav kao mećavnice.“
„Volela bih da ponovo budemo prijateljice.“ Šta li su te mećavnice? „Ni nakraj pameti mi nije da omalovažavam. Samo sam...“
Birgita samo podizanjem glasa pokaza da ju je čula, pošto sva pažnja kao da joj beše usredsređena na vrhove strela. „Zaista bih volela da mi se ponovo dopadaš – bilo to uzajamno ili ne – ali to će biti moguće tek kad opet budeš ona stara. Ne bi mi smetalo to tvoje prenemaganje i benavljenje da si i pre bila takva. Ljude prihvatam onakve kakvi su, a ne kakve bih želela da budu, ili ih ne prihvatam uopšte. Ali ovo nisi ti i uopšte me ne zanima zašto se tako ponašaš. Eto, tako. Klarina mi je ispričala sve o tvom obračunu sa Serandinom. Sad znam šta da radim kad sledeći put pokušaš da preuzmeš odgovornost za moje odluke.“ Žestoko je ošinula jasenovim prutom kroz vazduh. „Sigurna sam da će mi Latel sa zadovoljstvom pozajmiti jednu šibu.“
Ninaeva jedva natera svoje vilice da se razdvoje i progovori najmirnije što je mogla. „Imaš puno pravo da mi učiniš sve što poželiš.“ Pesnice pune tkanine drhtale su joj više nego glas.
„Pomalja li se to tvoja prava narav? Malo, po krajevima?“ Birgita je pogleda, iznenadno odobrovoljena i nekako divlja. „Kad će se ponovo razbuktati? Nije meni teško da ti, ako zatreba, i nekoliko šiba oderem o guzicu.“ A onda joj lice postade smrtno ozbiljno. „Nateraću te da se središ ili ću te oterati. Ne mogu – a i neću – da ostavim Elejnu. Poštujem i nju i vezu koja nas spaja. Neću ti dozvoliti da odlučuješ umesto mene niti da misliš da si to ikada radila. Nisam ja tvoj privezak. A sad se tornjaj napolje. Moram da dovršim ove strele. Nemam nameru da te ubijem, a pogotovu ne nehotično.“ Otčepila je teglu s lepkom, pa se nagla preko stola. „I ne zaboravi da se pre nego što izađeš pokloniš kao svaka dobra devojčica.“
Ninaeva stade podno stepenika, pa se besno odalami pesnicom u bedro. Kako se ta žena samo usuđuje? Zar ona zaista misli da može tek tako da...? Zar zaista očekuje da će joj Ninaeva dopustiti da...?
U logoru ne beše nikoga osim nekolicine konjušara koji su izigravali čuvare kraj visoke platnene ograde podignute oko poprišta Lukine predstave na požuteloj poljani. Otprilike pola milje odatle videle su se sive kamene zidine sa zdepastim kulama i kapije Samare, kao i krovovi najviših građevina, pokriveni slamom i crepom. Oko grada su se poput pečuraka na sve strane širile grupice udžerica i koliba punih Prorokovih sledbenika, koji su bili posekli sve okolno drveće, što za gradnju a što za ogrev.
Na predstavu se ulazilo na drugom kraju ograde, ali dvojica konjušara naoružanih debelim batinama stajali su s ove strane kako bi obeshrabrili svakoga kome padne na pamet da uđe badava tako što će se umešati među izvođače. Tek kad je, ne prestajući besno da mrmlja sebi u bradu, gotovo stigla do njih, Ninaeva shvati da joj se budalasto cere i seti se da joj je šal i dalje smaknut do laktova. Njen ih je pogled naterao da se uozbilje. Tek onda se čestito pokrila, i to bez žurbe, da ti đilkoši slučajno ne pomisle da će
