Trudeći se da ne gleda svoje telo, umotala se jednostavnim sivim šalom i okrenula se, pa se trže kad na vratima kola ugleda Birgitu. Ona se za vreme parade vozila u Petrinim i Klarininim kolima, pošto je snagatorova žena morala da za nju prepravi Ninaevinu rezervnu crvenu haljinu, koju je bila sašila po Lukinim uputstvima. To je bilo obavljeno još pre no što je ona pristala da bude živa meta. Birgita je sada nosila tu haljinu, a crnu kiku beše prebacila napred i pustila je da joj pada između dojki, kao da uopšte nije svesna dubine izreza. I sam pogled na nju bio je dovoljan da natera Ninaevu da još čvršće pritegne šal. Birgita ne bi mogla da otkrije više ni delić svojih belih grudi a da ostane u granicama pristojnog, mada je svako razmišljanje o dostojanstvu ionako već bilo blago rečeno smešno. Ninaeva je ponovo pogleda i oseti grčeve u stomaku, ali to ne beše zbog ratničine haljine, a ni zbog njene svetle puti.
„Što se zamotavaš ako ćeš ionako da izađeš u toj haljini?“ upita Birgita kad je ušla i zatvorila vrata za sobom. „Žensko si. Zašto se stidiš toga?“
„Pa, ako ti misliš da tako treba“, neodlučno će Ninaeva, pa pusti da joj šal spadne do laktova. Ukazao se izrez istovetan Birgitinom. Osećala se kao da je gola golcata. „Samo sam mislila da... Mislila sam...“ Grčevito je stisnula tkaninu na bokovima ne bi li smirila ruke i netremice se zagledala u drugu u ženu. Tako joj je bilo malo lakše, iako je i dalje bila svesna da je i sama isto odevena.
Birgita je podrugljivo pogleda. „A ako ti kažem da još malo spustiš taj izrez?“
Ninaeva zinu, lice joj postade crvenije od haljine, ali ne reče ni reč. Kad je povratila dah, zvučala je kao da je dave. „Nema kud više da se spusti. Pa pogledaj svoju haljinu. Ne može više ni za dlaku da se otvori.“
Birgita joj priđe u tri koraka i ljutito joj se unese u lice. „A šta ako ti ja ipak kažem da ga spustiš?“ procedila je kroza zube. „Ili ako ti obojim lice, pa da Luka dobije budalu koju je tražio? A ako te skinem golu i prefarbam te od glave do pete? Onda bi mi bila odlična meta. Nema tog muškarca u krugu od pedeset milja koji ne bi došao da te gleda.“
Ninaevine su se usne micale, ali između njih nije dopirao nikakav zvuk. Jedino je želela da zažmuri i da onda otvori oči i shvati kako se sve to uopšte nije desilo.
Ratnica prezrivo odmahnu glavom pa sede na krevet i nasloni se laktom na koleno. „Dosta mi te je. Štrecneš se kad god te pogledam. Kud ja okom, ti tu skokom. Dovoljno je da pogledam stolicu i ti mi je odmah prineseš. Ako samo oližem usne, u rukama mi se stvori čaša vina još pre nego što shvatim da sam žedna. Kad bih te pustila, ti bi mi prala leđa i nazuvala papuče. Znaš, Ninaeva, ja nisam ni čudovište, ni bogalj, a ni dete.“
„Samo pokušavam da se nekako iskupim za...“, poče ona skrušeno, ali poskoči kad Birgita urliknu.
„Da se iskupiš? Time što me ponižavaš?“
„Ne. Uopšte nije tako. Ja sam kriva što si...“
„Preuzimaš odgovornost za moje postupke“, besno je prekide Birgita.
Ninaeva proguta knedlu i još jače zagrabi tkaninu. Nema prava da se ljuti na ovu ženu. Uopšte nema prava. Zato što je Birgita potpuno u pravu. „Ja sam ti tražila da to učiniš. Ja sam kriva što si... što si ovde. Za sve sam ja kriva!“ „Jesam li ja pominjala krivicu? Ne bih rekla. Samo muškarci i budalaste devojčure preuzimaju na sebe nepostojeću krivicu, a ti se ne ubrajaš ni u jedne ni u druge.“
„Moj glupi ponos naveo me je da pomislim kako mogu ponovo da je nadjačam, a moj kukavičluk je kriv što je ona... što je ona... Da se nisam bila potpuno oduzela od straha, mogla bih na vreme nešto da preduzmem.“ „Kukavičluk?“ Birgitine se oči razrogačiše od iskrene neverice, a u glasu joj se začu podrugljiv prizvuk. „Mislila sam da si dovoljno pametna da razlikuješ kukavičluk od straha. Mogla si da odeš iz Tel’aran’rioda čim te je Mogedijen pustila, ali ti si ostala da se boriš. Nisi ti kriva što si bila nemoćna.“ Duboko je udahnula, pa protrljala čelo, a onda se ponovo nagnula napred i netremice se zagledala u nju. „Dobro me slušaj, Ninaeva. Ne osećam se krivom zbog onog što se tebi desilo. Sve sam videla, ali nisam mogla ni da se pomerim. Da te je Mogedijen vezala u čvor ili te oljuštila kao jabuku, ja se ne bih osećala krivom. Učinila sam što sam mogla i kad sam mogla. Baš kao i ti.“
„Nije to isto.“ Ninaeva se trudila da potisne bes u svom glasu.
