Birgita mu na to uze luk i udalji se još pedeset koraka. On ju je nemo otpratio pogledom. Odmerila je luk i odmahnula glavom, a onda ga oslonila na stopalo i vesto nategla strunu još pre nego što je Luka stigao da se pridruži njoj, Elejni i Ninaevi. Izvadila je jednu strelu iz njegovog tobolca, pogledala je, a onda je odbacila kao da je đubre. Luka se namršti i zausti da se pobuni, ali ona je već bila izvadila novu. Još tri su završile na lišćem pokrivenom tlu dok konačno nije zadržala jednu, koju je zabola u zemlju. Od dvadeset i četiri strele, zadržala je svega četiri.
„Može ona to“, prošaputa Elejna, trudeći se da zvuči uverljivo. Ninaeva klonulo klimnu. Moći će da isplate još stotinu zlatnih kruna samo ako prodaju nakit koji su dobile od Amatere. Menice su im – Elejna se namučila da joj to objasni – bile potpuno beskorisne, pošto bi im Elaida preko njih lako ušla u trag.
Birgita namesti strelu, podiže luk i odape takoreći bez nišanjenja. Elejna zažmuri, ali čelični šiljak na vrhu zari se tačno u središte krsta. Strela još ne beše prestala da podrhtava kad se odmah do nje zabi i naredna. Birgita sačeka da se sve umiri. Okupljeni ostadoše bez daha kad treća strela
Luka je izgledao kao da će mu ispasti oči. Otvorenih se usta zabuljio u ono drvo, pa u Birgitu, pa ponovo u drvo, i još jednom u Birgitu. Ona mu ponudi luk, na šta on utučeno odmahnu glavom.
Tad iznenada baci tobolac, pa raširi ruke i zadovoljno uskliknu: „Ne noževi! Strele! I to sa sto koraka odstojanja!“
Ninaeva se privi uz Elejnu dok im je objašnjavao šta je zamislio, ali nije se bunila. Tom i Džuilin su prikupljali novac od okupljenih. Svi su im plaćali s tužnim uzdasima ili pak s osmehom, osim Latel, koju je Džuilin uhvatio kad je pokušala da se iskrade i nešto joj ljutito rekao pre nego što je posegla u svoju vrećicu s novcem. Toga su se dakle oni dosetili. Pokazaće ona njima. Ali kasnije. „Nano, niko te ne može na to primorati.“ Međutim, Ninaeva je samo tupo zurila u Birgitu.
„A naša opklada?“, reče ratnica kad je Luka konačno ostao bez daha. On se namrgodi, pa nevoljno gurnu ruku u vrećicu i dobaci joj novčić. Elejna vide zlatni odsjaj kad mu ga je Birgita vratila. „Tvoj je ulog bio srebrnjak.“
Luka se zgranuto iskolači, pa prasnu u smeh i tutnu joj onaj novčić u ruku. „Zaslužila si svaku paru. Šta kažeš, a? I sama bi geldanska kraljica mogla da uživa u tvojoj tački. Birgita i njene strele. Mogli bismo da ih obojimo srebrnom bojom. A i luk!“
Elejna je očajnički želela da uhvati Birgitin pogled. Jednostavnije bi im bilo da postave putokaze za Mogedijen.
Međutim, Birgita samo baci novčić uvis i uhvati ga, pa se široko nasmeši. „Boja bi samo dokrajčila ovaj jadni luk“, reče. „Zovi me Maerion. Tako su me nekada zvali.“ Potom se naslonila na luk i još šire osmehnula. „Mogu li i ja da dobijem crvenu haljinu?“
Elejni se ote uzdah olakšanja. Ninaeva je izgledala kao da će povratiti.
Po ko zna koji put Ninaeva podiže pramen raspletene kose i s uzdahom ga pogleda. Kroz zidove kola dopirala je glasna graja razgovora i smeha iz ko zna koliko stotina, a možda čak i hiljada grla, gotovo potpuno prigušivši muziku u pozadini. Nije joj smetalo da tokom parade ulicama Samare ostane u kolima s Elejnom – ni za živu glavu ne bi pristala da se meša sa svetinom koju je videla kroz prozorčić – ali kad god bi se setila svojih vatrenocrvenih uvojaka, pomislila bi kako bi se sada ipak radije premetala preko glave s braćom Cavana nego što je tako upropastila kosu.
