Gomile ljudi, žena i dece vrludale su na sve strane, glasno žamoreći i tiskajući se oko izvođača. Svi osim s’redita nastupali su na izdignutim daščanim pozornicama koje je Luka ranije naručio. Najviše se znatiželjnika okupilo oko Serandininih veprokonja, koji su – uključujući i mladunče – stajali na prednjim nogama i izvijali surle, a najmanje oko Klarininih pasa, pošto su se oni samo premetali i preskakali jedni druge. Mnogi su zastajali da pogledaju kaveze s lavovima i čupavim kaparima, saldejske jelene s neobičnim rogovima, šarene ptice, Svetlost bi znala odakle, i nekakva nezgrapna smeđa stvorenja krupnih očiju i okruglih ušiju, koja su mirno sedela i jela lišće. Luka je stalno pričao drugačiju priču o njihovom poreklu, tako da je Ninaeva pretpostavljala da ni on ne zna odakle su, a nikako nije uspevao da im izmisli neko zadovoljavajuće ime. Zmijurina iz ilijanskih močvara, četiri puta duža od odraslog čoveka, izmamila je gotovo isto toliko uzdaha koliko srediti, iako je samo ležala kao da spava. Ninaevi bi drago kad je videla da su Latelini beloliki medvedi, koji su sada stajali na drvenim crvenim loptama ili ih kotrljali, privukli tek neznatno više gledalaca od Klarininih pasa. Samarani medvede mogu da vide i u svojim šumama.
Latelina odeća, prekrivena crnim metalnim pločicama, bleštala je na poslepodnevnom suncu. Iako s mnogo manje šljokica, Serandina je svetlucala plavo a Klarina zeleno, ali su zato sve tri bile zakopčane do grla. Petra i braća Čavana su, naravno, nastupali samo u svetloplavim gaćama do kolena, kako bi im se videli mišići. Dakle, svrsishodno. Četvorica akrobata su stajali jedan drugom na ramenima, a nedaleko od njih je snagator na svojoj pozornici vitlao i mlatarao dugačkom šipkom sa po jednom velikom kuglom na svakom kraju, toliko teškom da su dvojica morala da mu je dodaju.
Tom je žonglirao bakljama i gutao vatru. Od osam zapaljenih palica napravio je savršen krug, da bi ih iznenada razdvojio na po četiri u svakoj ruci, nalik buketima. Onda ih je redom gasio u ustima, praveći se da guta nešto veoma ukusno. Ninaevi uopšte nije bilo jasno kako ne oprlji brkove, grlo i da ne pominje. Potom je jednim veštim pokretom ponovo upalio baklje i u narednom su trenutku one tvorile dva ukrštena kruga iznad njegove glave. Na sebi je imao svoj uobičajeni smeđi kaput, iako mu je Luka dao kostim ukrašen crvenim šljokicama. Zbunjeno je izvio obrve dok je Ninaeva prolazila, očigledno ne shvatajući zašto ga mrko gleda. Nastupa bez kostima. Dakle, stvarno!
Žurno se probijala kroz nestrpljivu, glasnu svetinu ka jarbolima između kojih beše razapeto uže. Morala je da se lakta ne bi li stigla do prvog reda, mada su je, kad joj šal ponovo spade, dve žene samo popreko pogledale i sklonile svoje muževe u stranu. Uzvratila bi im poglede da nije bila zauzeta crvenjenjem i pokrivanjem svoje sramote. Tamo je bio i Luka, namršten kao otac koji pred vratima iščekuje porođaj, a do njega je stajao neki zdepasti čovek izbrijane glave, sa sivim perčinom. Prišla je i stala Luki s druge strane. Onaj ćelavi joj je izgledao nekako zlokobno – verovatno zbog ožiljka preko celog levog obraza i poveza preko oka, na kome je crvenom bojom bilo nacrtano novo, namršteno. Već je bila uočila nekoliko muškaraca naoružanih još ponečim osim noža o pasu, ali ovaj je na leđima imao mač čiji mu je dugi balčak štrčao iza desnog ramena. Učinio joj se odnekud poznat, ali sad je svu pažnju bila usmerila na uže. Luka se namršti kad joj vide šal, ali onda se ipak nasmeši i pokuša da je zagrli oko struka.
Dok je vlasnik menažerije još pokušavao da dođe do vazduha posle udarca laktom u stomak, a Ninaeva mirno vraćala šal na mesto, tačno preko puta njih iz gužve se istetura Džuilin. Fes mu je bio obešenjački naheren, kaput prebačen preko ramena, a u ruci je držao drvenu čašu iz koje se prelivalo piće. Oprezno stupajući – kao i svako ko u glavi ima više vina nego mozga – prišao je uzanim lestvama koje su visile s jednog jarbola i zabuljio se u njih.
„Hajde!“, povika neko. „Popni se i slomi vrat!“
„Čekaj, druže!“, povika Luka i jurnu napred, ne prestajući da se smeška i leprša plaštom. „Ovo nije mesto za čoveka koji...“
Međutim, Džuilin je već ostavio čašu na zemlji i uspentrao se na platformu. Ninaevi se odseče dah. Znala je da ovaj nema strah od visine jer se natrčao krovovima jureći lopove po Tiru, ali ipak...
Džuilin se zbunjeno osvrnu, kao da je toliko pijan da ne zna kako se tu obreo. Pogled mu se prikova za uže. Oprezno je položio jedno stopalo na njega, pa se povukao. Potom je zabacio fes na potiljak i počešao se, ne skidajući pogled s užeta, a onda se iznenada ozario. Spustio se na sve četiri i počeo da puzi. Luka mu doviknu da odmah siđe, a svetina grunu u smeh.
