Negde na pola puta, Džuilin zastade, nesigurno se ljuljajući, pa se osvrnu i ugleda čašu koju je ostavio na zemlji. Očigledno se pitao kako da je se domogne. Uspravljao se sporo i veoma oprezno, sve dok na kraju nije nesigurno stajao okrenut ka jarbolu od kojeg je došao. Svetinom se razleže uzdah kad je skliznuo i poleteo dole, ali nekako je jednom rukom uspeo da ščepa uže i da se zakači kolenom. Luka uhvati njegovu tarabonsku kapu i poče da viče kako je taj čovek lud i da on nije odgovoran ni za šta što mu se desi. Ninaeva je kršila ruke, zamišljajući kako izgleda biti tamo gore, što beše dovoljno da joj pozli. Kakva budala! Gluplji je od guske tetrebuše!
Džuilin jedva uspe da se i drugom rukom uhvati za uže, pa stade da se tako viseći privlači jarbolu. I to daljem. Kad je stigao, nesigurno se uspravio i otresao kaput od prašine. Potom je pokušao ponovo da ga obuče, ali uspeo je da pronađe samo jedan rukav. A onda je u podnožju drugog jarbola ugledao svoju čašu. Od srca joj se obradovao i ponovo stupio na uže.
Ovog puta mu je bar polovina okupljenih vikala da se vrati i da se spusti niz lestve. Ostali su se grohotom smejali, jedva čekajući da ga vide kako lomi vrat. Glatko je prešao na drugu stranu i spustio se niz lestve, pa dograbio čašu i iskapio je. Tek kada mu je Luka prišao i natukao mu onaj fes na glavu i obojica stadoše da se klanjaju – pri čemu se Džuilin takoreći nije video od lepršanja crvenog plašta – okupljeni su shvatili da je sve to bilo deo predstave. Na trenutak je zavladao muk, a onda se prolomiše aplauz, smeh i klicanje. Ninaevi kroz glavu prolete misao da bi se neki mogli grdno naljutiti što su nasamareni. Onaj neznanac s perčinom izgledao je još opakije kad se smeje.
Malo potom, Luka ostavi Džuilina kraj jarbola i vrati se između Ninaeve i čoveka s povezom na oku. „Znao sam da će ih ovo oduševiti“, reče dok se samozadovoljno smeškao i klanjao se publici kao da je i sam bio na užetu.
Ona ga otrovno pogleda, ali ne stiže da se obrecne, pošto se uto Elejna probi kroz svetinu, pa stade kraj Džuilina i ponosno podiže ruke.
Ninaeva samo stisnu usnice i besno priteže šal. Ma šta mislila o crvenoj haljini koju je nosila, jer su je nekako nagovorili da je obuče, uopšte nije bila sigurna da Elejnin kostim nije još i gori. Andorska kći naslednica bila je u kratkoj beloj jaknici sa šljokicama i istim takvim pripijenim nogavicama. Ninaeva nije verovala da će se Elejna zaista u tome pojaviti pred ljudima, ali bila je previše zauzeta brigom o sopstvenoj odeći da bi još razmišljala i o njenoj. Sve ju je to podsetilo na Min. Nikada nije odobravala što se ova oblači kao dečak, ali ovakav kostim i šljokice bili su zaista previše.
Džuilin pridrža lestve Elejni, mada potpuno nepotrebno. Nije bila ništa nespretnija od njega. Povukao se među rulju čim se ona uspravila na platformi i ponovo podigla ruke, očigledno uživajući u aplauzu kao da je klicanji podanika. Kad je kročila na uže – koje je odjednom izgledalo nekako tanje nego kad je Džuilin hodao po njemu – Ninaeva ostade bez daha i konačno prestade da razmišlja i o svojoj i o Elejninoj odeći.
Devojka stade da raširenih ruku hoda po užetu a da uopšte nije usmeravanjem napravila podlogu od Vazduha. Polako je napredovala, korak po korak, ne zadrhtavši ni u jednom trenutku. Usmeravanje bi bilo još opasnije kad bi Mogedijen makar naslućivala gde se nalaze. Osim toga, možda u Samari ima Izgubljenih ili pripadnica Crnog ađaha, a svi bi oni mogli da osete tkanje. Čak i da nisu u gradu, uskoro bi se pojavili. Elejna stiže do kraja i dobi mnogo jači aplauz nego Džuilin – mada Ninaevi uopšte nije bilo jasno zašto – pa odmah krenu natrag. Gotovo se bila vratila do prve platforme, ali onda se vesto okrenu i stiže do sredine užeta. Tu se opet okrenula, a onda se zaljuljala, ali je ponovo uhvatila ravnotežu. Ninaeva se osećala kao da ju je neko ščepao za grlo. Elejna se mirno i sigurno vratila do platforme i još jednom raširi ruke da uživa u pljeskanju i klicanju.
Ninaeva se pribra i ponovo prodisa, mada isprekidano, pošto je znala da to još nije kraj.
Elejna podiže ruke iznad glave i odjednom stade da se premeće preko užeta dok su joj crni uvojci šibali na sve strane a noge prekrivene belim šljokicama belasale se na suncu. Ninaeva ciknu i stisnu Lukinu ruku kad devojka stiže do platforme i saplete se, u poslednjem se trenutku uhvativši da ne preleti i padne.
„Šta ti je?“, promrmlja on, jedva nadjačavši uzdah svetine. „Još od Sijende je svake večeri gledaš kako ovo radi.“
„Naravno“, klonulo će ona. Toliko se bila zagledala u Elejnu da nije ni primetila kad joj je njegova ruka kliznula preko ramena. Pokušala je da nagovori tu devojku da se izgovori istegnutim člankom, ali joj je ova odgovorila da joj posle toliko vežbanja uz usmeravanje ono više nije potrebno. To možda važi za Džuilina – a to je i dokazao – ali Elejna se nikada nije noću lomatala po krovovima.
