Vratila se na isti način i savršeno doskočila na platformu, ali Ninaeva nije skretala pogled s nje, niti je puštala Lukin rukav. Posle sada već obaveznog gromoglasnog pljeska, Elejna se vratila na sredinu užeta pa u stojećem stavu napravila još nekoliko brzih okreta, noge pružene u stranu, a onda polako napravila stoj na šakama, prava poput noža, tako da su joj stopala u belim papučicama bila uperena ka nebu. Usledio je premet unatrag od kog je publika ostala bez daha. Tom Merilin ju je to naučio, kao i onaj stoj na šakama.
Uhvatila ga je krajičkom oka, nedaleko od sebe, kako se klati na petama, pogleda prikovanog za Elejnu. Izgledao je samozadovoljno kao paun, ali je očigledno bio spreman da svakog trena pritrči i prihvati je ako krene da pada, pošto bi to delom bila i njegova krivica. Kako je samo smeo da je nauči tim vratolomijama?
Usledio je novi niz premeta, još bržih nego pre, tako da su njene bele noge samo sevale i svetlucale kroz vazduh. Ninaeva nije znala za taj poslednji prelaz. Zubima bi Luki iščupala utrobu da ga nije čula kako ljutito mrmlja da je to što je Elejna produžila nastup zarad još jednog aplauza najbrži način da slomi vrat. Zastala je da pobere novu salvu oduševljenja, i konačno sišla.
Masa kličući jurnu ka njoj. Luka i četiri konjušara s batinama stvoriše se oko nje kao da ih je sama Moć stvorila, ali ipak je Tom bio najbrži i već ju je držao u naručju.
Ninaeva je poskakivala, jedva uspevajući da nazre Elejnu. Devojka, reklo bi se, nije bila ni uplašena ni zbunjena svim tim rukama koje su se između čuvara pružale ka njoj. Zajapurena od napora ali visoko dignute glave, s kraljevskim je dostojanstvom otišla s poljane. Ninaevi uopšte nije bilo jasno kako joj to, tako obučenoj, polazi za rukom.
„Ima lice kako kakva prokleta kraljica“, promrmlja onaj jednooki. On nije odjurio s ostalima, nego je stajao i pustio ih da ga obilaze. Odeven u jednostavan kaput od tamnosivog sukna, izgledao je dovoljno stameno da ne mora da brine hoće li ga rulja oboriti i pregaziti. A bio je tu i onaj mač. „E nek sam proklet ako ova nije dovoljno hrabra da bude prokleta kraljica.“
Potom se umešao u svetinu, a Ninaeva ostade da zuri za njim, ali to ne beše zbog njegovog poganog jezika. U stvari, jeste, ali samo delimično. Setila se gde je videla tog jednookog čoveka s perčinom, koji ne može da sklopi ni dve rečenice bez kakve masne psovke.
Potpuno zaboravivši na Elejnu – ona je sad i više nego dovoljno zaštićena – Ninaeva stade da se lakta za njim.
Zbog gužve je Ninaevi trebalo malo više vremena da ga pristigne. Besno je mrmljala dok se sudarala s muškarcima koji su zevali svud oko sebe, i sa ženama s decom koja su pokušavala da ih odvuku na suprotne strane. Jednooki se nije zaustavljao gotovo nigde – zastao je jedino kod zmijurine i lavova – sve dok nije stigao do veprokonja, mada je njih već morao da vidi jer su stajali kraj ulaza za gledaoce. Kad god bi se srediti propeli na zadnje noge, kao što su sad stajali, glave odraslih životinja izvirivale su preko platnene ograde, što je privlačilo još više sveta.
Ispod široke crvene table na kojoj je kitnjastim zlatnim slovima pisalo VALAN luka, ljudi su stajali u redu između dva debela užeta i plaćali ulaz dvojici konjušara. Novčiće su ubacivali u staklene bokale – naprsle i musave, pošto Luki nije bilo ni nakraj pameti da odreši kesu za nove – kako bi se odmah videlo ako neko pokuša da podvali, ali i da novac ne bi prolazio vratarima kroz ruke. Bokale su praznili u rupu na gvožđem okovanom sanduku, uvezanom s toliko lanaca da je jedino Petra mogao da ga donese i postavi na mesto. Nedaleko od njih stajala su još dvojica konjušara – behu to grmalji, slomljenih noseva i prstiju izranavljenih u tučama, naoružani batinama – koji su se starali da se svi ponašaju kako treba. A i pazili da ona dvojica nešto ne ukradu, pretpostavila je Ninaeva. Luka nikome nije verovao, a pogotovu kad je o novcu reč. Štaviše, bio je prava cicija. Nikada nije videla toliku škrticu.
Polako se prikradala čoveku s prosedim perčinom. Zahvaljujući onom ožiljku i povezu preko oka – a mač i da se ne pominje – njemu, naravno, nije bilo teško da se probije do prvog reda pred s’reditima. Dok je gledao velike sive životinje, usta mu se razvukoše u osmeh, koji je na njegovom kamenom licu, čvrsto je u to verovala, predstavljao pravo čudo.
„Uno?“ Valjda se tako zove.
On se osvrnu i zagleda se u nju. Kad se pokrila šalom, prebacio je pogled na njeno lice, ali u crnom mu oku ne blesnu iskra prepoznavanja. U ono drugo, nacrtano, beše joj neprijatno da gleda.
Serandina mahnu palicom i uzviknu nešto gotovo potpuno nerazgovetno, na šta se ženka Sanit prope i spusti prednje noge na veliku zadnjicu svog mužjaka Mera, koji je već stajao uspravljeno, a mladunče Nerin na isti način se nasloni na nju.
