„Videla sam te u Fal Dari“, reče Ninaeva. „A i na Tomanskoj glavi, ali nakratko. Posle Falmea. Bio si sa...“ Nije znala koliko sme da kaže, zbog svetine koja se tiskala oko njih. Glasine o Ponovorođenom Zmaju kolale su čitavom Amadicijom, a u nekima se pominjalo čak i njegovo ime. „Sa Random.“
Unovo zdravo oko pretvori se u prorez – uporno se trudila da ne pogleda u ono drugo – i on posle trenutak-dva klimnu glavom. „Sećam se lica. Takvu lepojku ne zaboravljam. Ali prokleta kosa ti je bila drugačija. Nina?“
„Ninaeva“, oštro će ona.
Odmahnuo je glavom i odmerio je od glave do pete, a onda ju je, pre nego što je stigla i da zucne, zgrabio za mišicu i stao da je vuče ka izlazu. Konjušari su je, naravno, prepoznali i odmah su potegli batine, ali ona im slobodnom rukom mahnu da se vrate iako je sve vreme pokušavala da se otrgne. To joj je uspelo tek posle trećeg trzaja, ali samo zato što ju je on pustio. Taj čovek je imao čeličan stisak. Batinaši zastadoše pa se, kad videše da ju je pustio, vratiše na svoja mesta. Očigledno su znali šta je Luki Valanu preče.
„Šta ti zamišljaš?“, oštro će ona, ali Uno joj samo pokaza da ga sledi, pa nastavi da se žurno probija kroz svetinu koja je čekala da uđe. Imao je krive noge i kretao se kao neko ko se mnogo prirodnije oseća u sedlu nego na zemlji. Ninaeva progunđa nešto, pa prikupi skutove haljine i nastavi da ga sledi ka gradu.
Nedaleko odatle nalazile su se druge dve menažerije, a bilo ih je još nekoliko među naseljima udžerica. Međutim, nijedna nije bila preblizu gradskih zidina. Očigledno je guvernerka – iako bi je Ninaeva pre zvala gradonačelnicom – propisala obavezno odstojanje od pola milje zarad zaštite od podivljalih životinja.
Nad ulazom u narednu menažeriju zlatnim i zelenim slovima pisalo je MAJRIN gome. Nad tablom su se jasno videle dve žene koje su visile na užetu obešenom o drveni ram, koji se tu nije nalazio kad je Valan Luka dizao svoju ogradu. Očigledno je ono propinjanje veprokonja tako da ih svi mogu videti davalo rezultate. Akrobatkinje su se izvijale i pravile figure koje su Ninaevu naterale da se s nelagodom seti onog što joj je Mogedijen uradila, a u jednom su trenutku čak uspele da istovremeno dovedu svoja tela u vodoravan položaj. Svetina koja je nestrpljivo čekala da uđe i vidi predstavu gospe Gome brojala je približno koliko i ona pred Lukinom menažerijom. Kod ostalih se ništa nije videlo preko ograde, pa je i naroda bilo mnogo manje.
Uno se sve vreme samo mrštio i nije odgovarao na njena pitanja, niti je prozborio ijednu reč sve dok nisu izašli iz gužve i obreli se na utabanom kolskom putu. „Hteo sam, Svetlost li ti poljubim“, procedi on na kraju, „da te odvedem negde da se pošteno ispričamo, Svetlost li ti poljubim, a da te ona rulja, Svetlost li im poljubim, ne rastrgne dok ti bude ljubila skute kad sazna da poznaješ gospodara Zmaja, Svetlost li ti žeženu poljubim.“ Na trideset koraka od njih nije bilo ni žive duše, ali on se neprestano osvrtao da vidi sluša li ih ko. „Krv ti poljubim i krvavi pepeo, ženo, znaš li ti kakva je ova šupljoglava žgadija? Svaki koji nije ubeđen da mu se Tvorac obraća za večerom veruje da je on sam prokleti Tvorac!“
„Bila bih ti zahvalna ako malo pripaziš na rečnik, gospodine Uno. A i ako pričaš malo sporije. Nismo na trci. Reci mi kuda to idemo i šta ću ti ja.“
On zakoluta onim jednim okom i promuklo se nasmej a. „O, i te kako te se sećam. Ti si ona prokl... jezičara. Ragan je tvrdio da bi ti jezikom mogla da zakolješ i odereš prokl... bika s deset koraka odstojanja. Čajena i Nangu davali su pedeset.“
Ninaeva se ukopa u mestu. „Kuda i zašto?“
„U grad.“ Nije ni zastao, nego joj je samo mahnuo da pođe za njim. „Ne znam šta do sto... šta radiš ovde, ali sećam se da si pre bila s onom plavojkom.“
Ninaeva procedi nešto sebi u bradu, pa skupi skute i ponovo jurnu za njim, pošto je to bio jedini način da sazna ono što je zanima. Hodao je kao da ona nije ni zastajala. „Ovo nije prokl... mesto za nekog kao što si ti. Mislim da bih mogao da skrpim dovoljno prokl – uuuh! – para da te otpremim u Tir. Priča se da je gospodar Zmaj sad tamo.“ Još jednom se oprezno osvrnuo. „Osim, naravno, ako si se zaputila na ono ostrvo.“ Sigurno misli na Tar Valon. „I o tom sam mestu čuo prokl... čudne priče. Tako mi mira!“ Uno je poticao iz zemlje koja tri hiljade godina nije imala mir i zato su Šijenarci tu reč koristili i kao zakletvu i kao amajliju. „Čuo sam i da su svrgnuli staru Amirlin. I da su je možda čak i pogubili. Neki čak kažu i da se zametnu velika borba i da je...“ Zastao je i duboko udahnuo, a lice mu se strašno izobliči. „...čitav grad spaljen do temelja.“
Hodala je kraj njega i začuđeno ga posmatrala. Nisu se videli gotovo godinu dana, a nikada čestito nisu ni razgovarali, a on bi ipak da... Zašto muškarci uvek misle da je ženama potrebna njihova zaštita? Pa oni ne umeju sami ni vrpcu na košulji da ušniraju! „Hvala ti lepo, ali nama je ovde sasvim dobro. U stvari... znaš li nekog trgovca koji bi nas povezao niz reku?“
