Nebeski oganj полностью

Oko gradskih vrata, uglavljenih između dveju zdepastih kula, vladala je prilična gužva pošto su kroz njih u oba smera proticale reke ljudi i žena, pešice ili na konjima, odevenih kako u rite tako i u svilu i kadifu. Debelu, gvožđem okovanu kapiju čuvalo je desetak kopljanika u tunikama od verižnjače i s kacigama ravnih oboda, mada im je, istini za volju, pažnja uglavnom bila usmerena na dvostruko manju grupu muškaraca sa snežnobelim ogrtačima, koji su stajali nedaleko odatle i nadgledali protok svetine.

„Izazivaju li Beli plaštovi mnogo gužve?“, upita Ninaeva šapatom.

Uno stisnu usne kao da se sprema da opsuje, ali onda je pogleda pa odustade. „Jedino to i rade. U jednoj od onih putujućih menažerija bila je jedna opsenarka. Ova seljačka stoka se pre četiri dana iznenada podigla, upala tamo i sve rasturila.“ Luka Valan to nije pominjao! „Tako mi mira! Tražili su tu ženu. Rekli su da je ona“, mrko je pogledao po okolnoj gužvi, pa spustio glas, „Aes Sedai. A i Prijatelj Mraka. Čuo sam da su joj slomili vrat još dok su joj namicali omču, ali ipak su obesili njen leš. Masema je tražio da se kolovođe pogube, ali ispostavilo se da su ljude podboli Beli plaštovi.“ Ponovo mu se zdravo oko namrštilo istovetno nacrtanom. „Previše je prokletih vešanja i pogubljenja, ako mene pitaš. Onaj prokleti Masema nije ništa bolji od Belih plaštova kad treba preturiti svaki kamen u potrazi za Prijateljima Mraka.“

„Svaka druga rečenica“, promrmlja ona, na šta Uno pocrvene.

„Ne znam šta da mislim“, progunđa on. „Ne mogu da te uvedem unutra. Dok jedni banče, drugi se kolju, a secikesa ima na svakom koraku. Ovde žena nije bezbedna na ulici kad padne mrak.“ Izgledao je kao da ga ovo poslednje najviše zgražava. U Šijenaru su žene bezbedne u svako doba dana i noći – naravno, ako se ne računaju Troloci i Mirdraali – i svaki je muškarac spreman da za to jemči sopstvenim životom. „Ovde nisi sigurna. Vodim te natrag. Vratiću se po tebe čim smislim nešto.“

Tad joj je prekipelo. Otrgla se iz njegovog stiska i žurno pošla ka gradskim kapijama. „Hajde, Uno, poteci. Ako budeš zaostajao, otići ću bez tebe.“ On požuri za njom, mrmljajući nešto o ženskoj tvrdoglavosti. Prestala je da ga sluša kad je shvatila o čemu govori i da očigledno misli kako zabrana psovanja ne važi kad priča sebi u bradu.

Beli plaštovi nisu im posvetili ništa više pažnje nego ostalim licima u masi, što znači da su im uputili sumnjičav ali ovlašan pogled. Za ma šta ozbiljnije ipak je bilo previše ljudi, a nije manjkalo ni stražara u verižnjačama. Doduše, nije ni bilo razloga za tako nešto, osim, možda, u Ninaevinoj glavi. Iako prsten Velike zmije i Lanov glomazni zlatni prsten bese sakrila u torbicu – zbog dubokog izreza nije mogla da ih nosi oko vrata – gotovo je očekivala da Deca Svetlosti umeju nagonski da prepoznaju žene koje su prošle obuku u Kuli. Vidno joj laknu kad ledeni, ravnodušni pogledi više nisu počivali na njoj.

Ni gradska straža im ne pokloni više pažnje, mada je Ninaeva za svaki slučaj malo popustila šal. Možda je i Unov namrgođeni pogled doprineo da se brže vrate osmatranju ponašanja Belih plaštova, ali šta on ima da se ljuti? Ipak je to njena stvar.

Ponovo je preklopila šal, pa se obmotala njime i vezala ga oko struka. Čak i tako su joj se grudi videle i ocrtavale više nego što joj se sviđalo, ali bolje i to nego da je samo u haljini. Ovako bar više ne mora da razmišlja hoće li joj šal spasti. Još samo da nije tolika zapara. Zaista je krajnje vreme da malo zahladi. Pa nisu odmakli baš toliko južno od Dveju Reka.

Uno je strpljivo sačekao da se ona sredi. Doduše, lice mu je bilo nekako

previše strpljivo, tako da uopšte nije bila sigurna da je to puka ljubaznost. A onda uđoše u Samaru. U haos.

Čitavo je mesto odzvanjalo od nerazgovetnog žamora. Ljudi su se tiskali popločanim ulicama, mileći od gostionica pokrivenih škriljcem do staja sa slamnatim krovovima, od smrdljivih bircuza s jednostavno oslikanim tablama i imenima kao što su Plavi bik i Razigrana guska do radnjica nad čijim su vratima umesto natpisa visile slike makaza i noževa ili truba platna, britvi, zlatarskih vagica, lonaca, svetiljki ili čizama. Bilo je tu ljudi bledih poput Andoraca ili tamnoputih poput Morskog naroda, čistih i glibavih, s visokim ili niskim okovratnicima ili pak bez okovratnika, u staroj i novoj odeći običnih i neobičnih krojeva. Jedan je bradonja preko jednostavnog plavog kaputa nosio izukrštane lance, a dvojica u crvenim jaknicama s našivenim mesinganim praporcima i u čizmama s podvrnutim visokim sarama imali su upletenu kosu – da, muškarci s crnim kikama prebačenim preko ramena! Odakle god da su došli, uopšte nisu bili naivni. Crne su im oči bile sumnjičave kao i ono jedno Unovo, a na leđima su nosili sablje zakrivljenih sečiva. Bio je tu i jedan bez košulje, kože tamnije od stare hrastovine i ruku toliko prekrivenih tetovažama da je bilo očigledno da je od Morskog naroda, iako nije imao minđuše ni u ušima ni u nosu.