Žene su bile jednako šarolike, s kosama svih mogućih boja, od zift-crne do gotovo bele, upletenim, skupljenim u punđe ili pak puštenim, sasvim kratkim ili dugim do ramena ili pasa, i u haljinama od iznošenog sukna, finog pamuka ili svetlucave svile, s vezenim ili čipkanim kragnama visokim do obraza ili otvorenim ništa manje od Ninaevine. Videla je čak i jednu Domanku bakarnog tena u gotovo potpuno providnoj crvenoj haljini, koja je, iako zatvorena do grla, više otkrivala nego pokrivala. Nije mogla da se ne zapita koliko li će ta biti bezbedna kad se smrkne. A isto tako i za videla.
Tu i tamo bi naišao pokoji Beli plašt ili stražar, ali i oni su bili gotovo potpuno utopljeni u svetinu. Taljige i konjske zaprege milele su nasumično izukrštanim ulicama, dok su se nosači nosiljki jedva probijali kroz nepreglednu ljudsku masu. Pojavila bi se i pokoja lakirana kočija s bogato okićenim četvoropregom ili šestopregom, teško se probijajući kroz gužvu dok su livrejisani lakeji i oružana pratnja uzaludno pokušavali da vikanjem raščiste put. Na svakom je ćošku bio poneki muzičar s flautom, citrom ili biternom, ili pak kakav žongler ili akrobata – a svi do jednog takvi da Tom i braća Čavana nisu imali čega da se plaše – i svaki je od njih imao pomoćnika sa šeširom punim novčića. Kroz gužvu su prošivali i odrpani prosjaci, koji su vukli prolaznike za rukav ili pružali prljave ruke, kao i prodavci kojekakvih tričarija, od igala do šarenih traka i krušaka, čija se vika stapala s okolnom grajom.
Uno u jednom trenutku cimnu Ninaevu i uvuče je u poprečnu uličicu. I tu je bilo dosta prolaznika, ali ni izbliza kao u glavnoj ulici. Ona samo zastade da se malo dovede u red posle guranja kroz onaj metež, pa pohita za njim. Bez uličnih zabavljača i s mnogo manje prodavača i prosjaka, bilo je malo tiše. Ovi poslednji su se klonili Una – iako je nekoj dečici bacio nekoliko bakrenjaka – što im se uopšte nije moglo zameriti. Taj čovek prosto nije izgledao... milosrdno.
Okolne zgrade mahom su imale svega dva ili tri sprata, ali i to beše dovoljno da uske uličice budu u polumraku. Svejedno, do zalaska sunca beše ostalo još nekoliko sati, tako da je Ninaeva imala sasvim dovoljno vremena da se vrati u menažeriju. Ako bude morala. Uz malo sreće, u sumrak će već uveliko ploviti rekom.
Trznula se kad im se iznenada pridružio još jedan Šijenarac s mačem na leđima i crnim perčinom, tek koju godinu stariji od nje. Uno mu u hodu ukratko sve objasni.
„Mir s tobom, Ninaeva“, reče Ragan, a tamna mu se koža namreška oko trouglastog belog ožiljka. Izgledao je strogo čak i kad se smeši. Nikada nije videla nežnog Šijenarca. Takvi tamo ne opstaju. Kao ni slabe žene. „Sećam te se. Kosa ti je pre bila drugačija, zar ne? Nema veze. Ne boj se. Odvešćemo te i do Maseme i gde god budeš htela. Samo vodi računa da pred njim ne pominješ Tar Valon.“ Niko nije obraćao pažnju na njih, ali on tu ipak spusti glas. „Masema veruje da će Kula pokušati da uzme gospodara Zmaja pod svoje.“
Ninaeva odmahnu glavom. Još jedna budala koja nema pametnija posla nego da je štiti. Ovaj bar nije pokušao da je uvuče u razgovor. Kako je bila raspoložena, oplela bi jezikom po njemu čak i kad bi samo primetio da je vruće. Osećala je graške znoja na licu, što nije bilo neobično s obzirom da je po takvoj zapari umotana u vuneni šal. A onda se setila šta joj je jednooki rekao, šta Ragan misli o njenom jeziku. Samo ga je pogledala, ali i to je bilo dovoljno da ovaj pređe Unu s druge strane, kao da će tu biti sigurniji. Muškarci!
Zalazili su u sve uže uličice i mada okolne zgrade ne behu ništa niže nego pre, sada su uglavnom viđali njihove zadnje strane i grube, sive zidove iza kojih su se jedino mogla kriti skučena dvorišta. Uskoro skrenuše u jedan sokak jedva toliko širok da mogu sve troje da hodaju uporedo. Na drugom kraju stajala je lakirana i pozlaćena kočija, okružena stražom. Na pola puta donde, međutim, s obe strane uličice dočekaše ih neki ljudi, šaroliko obučeni i naoružani, ko batinom, ko kopljima, a poneko i mačem. Iako je ovo lako mogla biti i kakva ulična banda, Šijenarci ne usporiše korak, pa to ne učini ni Ninaeva.
„Ulica s prednje strane prepuna je prokletih budala koje se nadaju da će na trenutak ugledati Masemu“, šapnu joj Uno. „Zato se do njega jedino može stići sa zadnje strane.“ Ućutao je kad se približiše onoj grupi.
S njima behu i dva vojnika s čeličnim kacigama, u tunikama od verižnjače i naoružani mačevima i kopljima, ali nisu njih dvojica zagledali pridošlice i prstom pokazivali na njihovo oružje, nego svi ostali. Prodorno su ih i nekako previše žudno gledali užagrenim očima. Ninaeva je prvi put poželela da je makar neko pošteno, bezobrazno odmeri, ali ovima je, izgleda, bilo svejedno je li ona žena ili konj.
