Uno i Ragan bez ijedne reči skidoše mačeve s leđa, pa ih zajedno s noževima predadoše nekom debeljku koji je – ako je verovati plavom kaputu i čakširama od dobrog sukna – nekada možda bio trgovac. Iako odlične izrade, odeća mu beše pohabana i pogužvana kao da je mesečima spavao u njoj. Očigledno je prepoznao Šijenarce i mada se namrštio pogledavši Ninaevu i nož koji je nosila o pasu, samo im je nemo pokazao glavom ka uskoj drvenoj kapiji na kamenom zidu. To joj je možda bilo i najstrašnije – to što niko nije prozborio ni reč.
Obreli su se u nekakvom dvorištancetu. Iako između kamenih ploča beše dosta korova, trospratnica koja se uzdizala ispred njih – visoka, bledo-siva, pokrivena crvenim crepom, sa širokim prozorima i kitnjastim strehama – verovatno je jedna od najboljih kuća u Samari. Ragan progovori tek kad se kapija zatvorila za njima. „Već su nekoliko puta pokušali da ubiju Proroka.“
Ninaevi je trebalo nekoliko trenutaka da shvati kako joj on to zapravo objašnjava zašto su im oduzeli oružje. „Ali vi ste mu prijatelji“, pobunila se. „Zajedno s njim ste na Randovoj strani.“ Nije joj ni nakraj pameti da ga zove „gospodar Zmaj“.
„Zato smo i ostali s njim“, mrgodno će Uno. „Rekao sam ti već da se ne slažemo baš u svemu s... Prorokom.“ Ta mala stanka i brzo osvrtanje ka kapiji da proveri sluša li ih ko behu dovoljno rečiti. Nekada je to bio samo Masema, a Uno nije od onih koji lako drže jezik za zubima.
„Bar jednom u životu pripazi šta pričaš“, reče joj Ragan, „i verovatno ćeš dobiti sve što zatražiš.“ Ona usrdno klimnu – umela je da prepozna mudar savet, ma od koga da dolazi – na šta se njih dvojica sumnjičavo zgledaše. Poželela je da ih nagura u istu vreću s Tomom i Džuilinom, pa da onda oplete motkom po svakom ko samo nos promoli.
Ma koliko kuća bila lepa, jedine čiste stvari u zapuštenoj kuhinji behu iznošena siva haljina i bela kecelja koščate starice koju tu zatekoše. Jedva da ih je i pogledala, pošto beše zauzeta mešanjem čorbe u kotliću i isisavanjem međuzubnih šupljina. Iznad velikog ognjišta visila su dva očukutana lonca – iako je bilo mesta bar za dvadeset – a na velikom stolu stajao je jedino okrnjeni zemljani bokal na plavom poslužavniku.
Hodnik iza kuhinje bio je ukrašen svakojakim predmetima. Ninaeva je protekle godine razvila solidan ukus i znala je da su svi ti prikazi gozbi i lovova na jelene, veprove i medvede dobri, ali ne i odlični. Nameštaj u sobama bio je mahom od tamnog, lakiranog crvenkastog drveta sa sedefnim intarzijama. Sve je bilo prilično prašnjavo, a neko je tek ovlaš pomeo metlom crveno-beli pod. Uglove i gipsane karnize na visokoj tavanici pokrivala je paučina.
Nisu videli više nikoga od posluge – a ni bilo koga drugog – sve dok ne naiđoše na mršavog momka koji je sedeo na podu ispred jednih otvorenih vrata. Na sebi je imao preveliki i preštrokavi kaput od crvene svile, prljavu košulju i iznošene suknene čakšire. Jedna mu je čizma imala ogromnu rupu na đonu, a iz druge mu je izvirivao palac. Podigao je ruku i prošaputao: „Svetlost vas obasjala i blagosloveno bilo ime gospodara Zmaja?“ Izgovorio je to kao pitanje, a usko mu se lice, musavo koliko i košulja, iskrivi u masku strogosti. Uskoro se ispostavilo da on tako govori. „Proroka sad niko ne sme da uznemirava? Zauzet je? Moraćete da sačekate?“ Uno trpeljivo klimnu a Ragan se nasloni na zid. Očigledno su već prolazili kroza sve to.
Iako je sada znala ko je u stvari Prorok, Ninaeva nije znala šta da očekuje, ali ovolika ju je prljavština ipak iznenadila. Ona čorba je mirisala na kupus i krompir, što je ipak čudan obrok za čoveka koji drži u šaci čitav grad. I samo dvoje slugu, koji kao da su stigli iz najjadnije od svih onih straćara podno zidina.
Mršavi stražar – ako mu je uopšte to posao, pošto nije nosio oružje, a možda ni njemu nisu verovali – nije joj ni reč rekao kad je stala tako da može da vidi šta je iza onih vrata. Unutra je ugledala muškarca i ženu, različite da različitiji biti ne mogu. Masema je, sada bez perčina, bio u smeđem, izgužvanom ali čistom vunenom kaputu i iznošenim čizmama. Nekada kiselo, lice mu je zbog tamnih, duboko usađenih očiju sada izgledalo strogo. Na tamnom je obrazu imao trouglast ožiljak, koji beše kao odraz u ogledalu Raganovom, ali nešto bleđi i malo bliže oku. Žena, u lepoj haljini od plave svile sa zlatnim vezom, imala je četrdesetak godina i bila je prilično lepa, uprkos malo dužem nosu. Crna joj kosa, dugačka gotovo do pasa, beše sapeta jednostavnom plavom mrežicom, ali je zato nosila široku ogrlicu od zlata i rubina i odgovarajuću narukvicu, kao i prstenje s dragim kamenjem na gotovo svakom prstu. Za razliku od Maseme, zažarenog i iskeženih zuba, ona je razgovarala potpuno mirno i dostojanstveno.
„...toliko vaših sledbenika“, govorila je ona, „da je nemoguće održavati red i mir. Građani više nisu bezbedni, kao ni njihova imovina...“
