Prosto nije znala šta da mu kaže. Nije prisustvovala nikakvom čudu vezanom za Randa. Čula je šta se desilo u Tiru, ali ta’vereni se zaista ne mogu smatrati čudom. Ili bar ne doslovno. Čak je i za ono što se desilo u Falmeu postojalo razumno objašnjenje. Ili bar nešto slično. A što se mudrih reči tiče, prve reči koje je ikada čula iz njegovih usta bile su obećanje da više nikada neće nikoga gađati kamenom, koje je svečano dao neposredno pošto mu je dobro isprašila mlađani tur. To je ujedno i najmudrije što je čula od njega. Doduše, čak i da je Rand još iz kolevke delio savete i da su ga celog života noću pratile komete a danju ostala nebeska znamenja, nije joj ni nakraj pameti da ostane s ovim luđakom.
„Moram da otputujem niz reku“, reče kao da se izvinjava. „Da bih se pridružila njemu. Gospodaru Zmaju.“ Nevoljno je to prevalila preko usana, tim pre što je koliko malopre sebi obećala da ga neće tako zvati, ali bilo je očigledno da pred Prorokom niko Randa ne može da naziva „on“.
„Tir.“ Masema povuče ruke, a ona poče da trlja bolne mišice. Nije se ni trudila da to prikrije pošto se ovaj opet zagledao u prazno. „Da, čuo sam to“, reče, obraćajući se nečemu nevidljivom, ili pak sebi samom. „Kada se Amadicija prikloni gospodaru Zmaju kao Geldan, povešću ljude u Tir, da se svi ogrejemo na Svetlosti njegovoj. Razaslaću učenike da šire reč gospodarovu po Tarabonu i Arad Domanu, sve do Saldeje, Kandora, pograničnih krajina i Andora, i povešću vaskoliki narod da padne na kolena pred gospodarom Zmajem.“
„Mudro si to smislio... hm... Proroče gospodara Zmaja.“ Nikada ništa gluplje nije čula. Doduše, to ne znači da mu neće poći za rukom. Ko zna zašto, ali i najgluplji se naumi ponekad ostvare kad ih muškarci sprovode u delo. Randu bi se možda i dopalo da toliki svet kleči pred njim ako je makar upola nadobudan kao što Egvena kaže. „Ali mi... Ne mogu da čekam. Gospodar Zmaj me je pozvao, a kada gospodar Zmaj pozove nekog smrtnika, nema oklevanja.“ Jednog će joj dana Rand platiti za ovo! „Hitno moram da se ukrcam na neki brod koji plovi niz reku.“
Masema je toliko dugo zurio u nju da ju je već obuzeo nemir. Znoj stade da joj se sliva niz leđa i između dojki, ali vrućina beše tek delimično kriva za to. Pred tim bi se pogledom i Mogedijen preznojila.
On na kraju ipak klimnu glavom, a ono ludilo se povuče pred uobičajenim kiselim izrazom lica. „Da“, reče s uzdahom. „Pozvana si i moraš da ideš. Putuj sa Svetlošću i pod Svetlošću. I obuci se pristojnije. Svi koji su bliski gospodaru Zmaju moraju drugima da služe za primer. I moli se gospodaru Zmaju i Svetlosti.“
„Brod“, nije odustajala Ninaeva. „Ti sigurno znaš sve što se dešava u Samari ili okolnim selima. Samo mi reci gde da potražim nekog da me poveze i moje će putovanje biti mnogo... brže.“ Zaustila je da kaže „lakše“, ali onda joj se učinilo da to Masemu ne bi mnogo pogodilo.
„Ne bavim se time" osorno će Prorok, „ali potpuno si u pravu. Kad gospodar Zmaj pozove, ne smeš časiti ni časa. Raspitaću se. Ako postoji kakvo plovilo, ja ću to saznati.“ Tad pogleda onu dvojicu. „Postarajte se da ona dotle bude bezbedna. Ako nastavi ovako da se oblači, privući će muškarce s grešnim mislima. Štitite je kao da je svojeglavo dete sve dok ne stigne gospodaru Zmaju.“
Ninaeva se ugrize za jezik. Vrba, a ne hrast, ako tako treba. Uspela je da bes prikrije osmehom punim zahvalnosti koju ta budala sigurno želi da vidi. Jeste budala, ali opasna budala. To ne sme da zaboravi.
Uno i Ragan se brzo pozdraviše ponovo se hvatajući za nadlaktice, pa je poduhvatiše i gotovo iznesoše napolje kao da zbog nečega žele da se što pre uklone Masemi s očiju, iako ih je ovaj, reklo bi se, zaboravio još pre no što su stigli do vrata. Već je namršteno gledao ka onom mršavom vrataru i nekom seljaku u suknenom kaputu, koji je, pun strahopoštovanja, ručerdama gužvao svoj šešir.
Nije progovorila ni reč dok su prolazili kroz kuhinju, gde je ona starica i dalje mešala čorbu i isisavala zube, kao da se sve vreme nije ni makla od ognjišta. Držala je jezik za zubima i dok su im vraćali oružje i sve dok nisu napustili ono sokače i našli se u nečemu što je već više podsećalo na ulicu. A onda se okomila na Šijenarce, naizmenično im preteći prstom. „Odakle vam samo pravo da me
