Oluja na obzorju полностью

On sede na rub kreveta, a Min odloži svoju knjigu, tom pod nazivom Sveobuhvatna rasprava opredmetimo iz vremena pre Slamanja. Ona se pridiže u sedeči položaj i poče da mu jednom šakom trlja vrat. Zdele su zveckale dok ih je služavka prikupljala, pa se ona nakloni u znak izvinjenja i poče da ih brže slaže u kotaricu.

„Opet se previše siliš, čobanine“, kaza mu Min.

„Moram.“

Ona ga uštinu za vrat, a on se lecnu i zastenja. „Ne, ne moraš“, reče mu ona, šapćući mu na uvo. „Zar nisi slušao šta sam ti pričala? Kakva će biti korist od tebe ako se istrošiš pre Poslednje bitke? Svetlosti, Rande, mesecima te nisam čula kako se smeješ!“

„Zar je zaista trenutak za smeh?“, upita je on. „Zar bi ti da budem srećan dok deca gladuju, a ljudi se međusobno ubijaju? Zar bi trebalo da se smejem kada čujem da Troloci i dalje prolaze kroz Puteve? Zar bi trebalo da budem srećan što je većina Izgubljenih i dalje tamo negde i kuju planove kako da me ubiju?“

„Pa, ne“, odgovori Min. „Naravno da ne. Ali ne možemo dopustiti da nas svetske muke unište. Kecuejn kaže da...“

„Čekaj“, prasnu on i okrenu se da je pogleda. Ona je klečala na krevetu, a kratka tamna kosa kovrdžala joj se ispod brade. Delovala je zgranuto njegovim glasom. „Kakve veze Kecuejn ima sa ovim?“, upita on.

Min se namršti. „Nikakve."

„Rekla ti je šta da mi pričaš", optuži je Rand. „Koristila te je kako bi uticala na mene!"

„Ne budi budala", reče mu Min.

„Šta je kazala u vezi sa mnom?"

Min slegnu ramenima. „Brine se zbog toga što si postao toliko strog. Rande, šta je sad pa ovo?"

„Pokušava da me obmanjuje i da me navodi da igram kako ona svira", odgovori on. „Koristi tebe. Min, šta si joj rekla?"

Min ga opet uštinu. „Ni najmanje mi se ne dopada kako mi se obraćaš, glupanderu. Mislila sam da je Kecuejn tvoja savetnica. Zašto da pazim šta pričam pred njom?"

Ona služavka je i dalje zveckala posuđem. Zašto se jednostavno ne pokupi i ne ode? On ne želi da jedan takav razgovor vodi pred neznancima!

Nije moguće da Min sarađuje s Kecuejn, zar ne? Rand nimalo ne veruje Kecuejn. Ako se dokopala Min...

On oseti kako mu srce silazi u pete. Nije valjda da sada sumnja u Min, zar ne? Ona je uvek bila ta od koje je mogao da očekuje iskrenost i koja s njime nije igrala nikakve igre. Šta da radi ako je izgubi? Plamen me spalio!, pomisli on. U pravu je. Postao sam previše strog. Šta će biti sa mnom ako počnem da sumnjam u sve one koje znam da me vole? Neću biti ništa bolji od ludog Lijusa Terina.

„Min“, kaza joj on blažim glasom. „Možda si u pravu. Možda sam preterao."

Ona se okrenu da ga pogleda, opuštajući se. Onda se ukoči i zgranuto razrogači oči.

Nešto hladno kliknu Randu uz vrat.

Rand smesta prinese ruke vratu, munjevito se okrećući. Služavka je stajala iza njega, ali telo joj se mreškalo. Ona nestade i zameni je neka žena tamne puti i crnih očiju, s pobedničkim izrazom na licu. Semirhag.

Randova ruka dodirnu metal. Previše hladan metal, na dodir kao led, pritiskao mu je kožu. On u besu pokuša da istrgne mač iz crnih kanija, oslikanih zmajem, ali tada otkri da ne može. Noge su mu se upirale kao da nose nekakvu neverovatnu težinu. Pokuša da zagrebe okovratnik - prsti su mu se i dalje mrdali - ali činilo se kao da je ta stvar načinjena iz jednog komada metala.

U tom trenu, Rand spozna užas. Svejedno pogleda Semirhag pravo u oči, a ona se duboko nasmeši. „Veoma dugo sam čekala na to da ti stavim Povez dominacije, Lijuse Terine. Baš je čudno do kakvih spletova okolnosti dolazi, zar...“

Nešto blesnu u vazduhu i Semirhag jedva stiže da vrisne pre nego što odbi od sebe jedno sečivo - i to za dlaku. Rand je samo mogao da pretpostavi kako je reč bila o tkanju Vazduha, mada nije mogao da vidi tkanja načinjena saidarom. Svejedno, Minin nož načini posekotinu na Semirhaginom licu pre nego što prolete pored njega i zari se u drvena vrata.

„Straža!“, viknu Min. „Device, na oružje! Kar’a’karn je u opasnosti!"

Semirhag opsova, pa mahnu rukom, a Min ućuta. Rand se oprhvan strepnjom hitro okrenu, pokušavajući - ali ne uspevajući - da zgrabi saidin. Nešto ga je u tome sprečavalo. Min su tkanja Vazduha bacila na krevet i zatvorila joj usta. Rand pokuša da potrči ka njoj, ali opet otkri da ne može ni da se pokrene. Noge ga jednostavno nisu slušale.

U tom trenutku, otvoriše se vrata njegove sobe. Još jedna žena žurno uđe, pa baci pogled kroz dovratak, kao da motri na nešto, i tek onda zatvori vrata za sobom. Elza. Rand oseti kako se nada budi u njemu, ali ta sitna žena tada priđe do Semirhag, pa uze drugu narukvicu koja je upravljala a’damom oko Randovog vrata. Pogleda Randa, očima crvenim, delujući ošamućeno - kao da ju je neko snažno udario po glavi. Međutim, nasmeši se kada ga vide kako kleči. „I tako si napokon ostvario svoju sudbinu, Rande al’Tore. Suočićeš se s Velikim gospodarom. I izgubićeš."