Oluja na obzorju полностью

Elza. Elza je Crna, plamen je spalio! Rand se naježi kada oseti kako ona prihvata saidar i staje pored svoje gospodarice. Obe se okrenuše prema njemu, svaka s narukvicom na ruci. Semirhag je delovala potpuno samouvereno.

Rand se okrenu prema njoj, režeči kao pas. Neče dozvoliti da bude tako zarobljen!

Izgubljena dodirnu krvavu posekotinu na obrazu, pa coknu sebi u bradu. Bila je odevena u jednoličnu smeđu haljinu. Kako li je pobegla iz zatočeništva? I odakle joj taj prokleti okovratnik? Rand ga je dao Kecuejn da ga ona čuva. Zaklela se da će biti na bezbednom!

„Stražari neće doći, Lijuse Terine“, rasejano kaza Semirhag, dižući ruku s narukvicom; grivna je bila istovetna okovratniku na njemu. „Zaštitila sam ovu prostoriju od prisluškivanja. Videćeš da ne možeš ni da se mrdneš ako ti ja ne dopustim. Već si pokušao, pa mora da uviđaš koliko je to jalovo."

Rand očajnički ponovo posegnu ka saidinu, ali ništa ne nađe. Lijus Terin u njegovoj glavi zaurla i poče da rida, a Rand se oseti skoro kao da bi mu se pridružio. Min! Mora da joj priđe. Mora da bude dovoljno snažan!

Natera sebe da pođe prema Semirhag i Elzi, ali kao da je pokušavao da pomeri tuđe noge. Beše zatočen u sopstvenoj glavi, kao Lijus Terin. On otvori usta da opsuje, ali začu se samo krkljanje.

„Da", kaza mu Semirhag, „ne možeš ni da pričaš bez dozvole. A predlažem ti da više ne pokušavaš da dosegneš saidin. To će ti biti krajnje neprijatno. Kada sam ranije isprobavala Povez dominacije, otkrila sam da je to daleko istančanija alatka od onih seanšanskih adama. Taj njihov a’dam dopušta izvesnu meru slobode, oslanjajući se na mučninu kao ometajući činilac. Povez dominacije zahteva daleko veću poslušnost. Ponašaćeš se upravo onako kako ja želim. Na primer..."

Rand ustade s kreveta, a noge mu se pomeriše protiv njegove volje. A onda, njegova sopstvena šaka munjevito ga zgrabi za grlo, neposredno iznad okovratnika, i poče da ga steže. Zatetura se, boreći se za dah. Ophrvan strahom, posegnu ka saidinu.

Zateče bol. Bilo je to kao da je gurnuo ruku u ključalo ulje, a onda zahvatio tu ognjenu tekućinu i uho je u sopstvene vene. On vrisnu od bola i patnje, i pade na drveni pod. Zakoprca se od bola, a mrak mu pade na oči.

„Vidiš", začu se Semirhagin glas, kao iz neke ogromne daljine. „Ah, zaboravila sam koliko zadovoljstvo ovo donosi."

Taj bol je bio kao da mu bezbroj mrava kopa kroz kožu, sve do kosti. Bacakao se, dok su mu se mišići grčih.

Opet smo u kutiji!, vrisnu Lijus Terin.

I odjednom je i bio. Video je taj crni skučeni prostor kako ga mrvi. Telo ga je bolelo od stalnih batina, a u umu je panično pokušavao da sačuva razum. Jedino društvo mu je bio Lijus Terin. To je bio jedan od prvih puta kada je Rand razgovarao s tim luđakom, koliko se seća; Lijus Terin je počeo da mu odgovara neposredno pre tog dana.

Rand nije bio voljan da Lijusa Terina vidi kao deo sebe. Onaj ludi deo sebe, deo koji može da istrpi mučenje, makar samo zbog toga što je več mučen. Više bola i patnje potpuno je beznačajno. Pehar koji se več preliva ne može se napuniti ničim drugim.

Prestade da vrišti. Bol je i dalje prisutan i suze mu naviru na oči, ali vrištanja nije bilo. Vladala je tišina.

Semirhag ga mršteči pogleda, a niz bradu joj se slivala krv. Preplavi ga još jedan talas bola. Ko god on bio.

Samo je pogleda. Nemo.

„Šta to radiš?“, upita ga ona, prisiljavajući ga da odgovori. „Govori."

„Više ništa ne može da mi se učini", prošapta on.

Još jedan talas bola. To ga prenu i on oseti kako nešto u njemu jeca, ali ničim nije pokazao da to oseća. Ne zbog toga što se suzdržavao da ne vrisne, već zbog toga što ništa nije mogao da oseti. Kutija, dve rane na boku koje mu kvare rođenu krv, batine, poniženje, tuga i njegovo rođeno samoubistvo. Ubio je samoga sebe. Odjednom se toga jasno sećao. Nakon svih tih stvari, šta Semirhag može da mu učini.

„Velika gospodarice", kaza Elza, okrećući se prema Semirhag, premda joj se u očima i dalje videlo da je zbog nečega blago ošamućena. „Možda bi sada trebalo da...“

„Tišina, bedni crve", prasnu Semirhag na nju, brišući krv s brade. Ona pogleda krvave prste. „Ovo je već drugi put kako su ti noževi okusili moju krv", odmahnu glavom, pa se okrenu i nasmeši Randu. „Kažeš da više ništa ne može da ti se uradi? Zaboravljaš, Lijuse Terine, kome se obraćaš. Ja sam stručnjak za bol, a ti si tek običan dečak. Skršila sam ljude desetostruko snažnije od tebe. Ustani."

On tako i učini. Bol ga nije minuo. Očigledno je nameravala da to koristi protiv njega sve dok on ne pokaže da ga oseća.

Okrenu se, pokoravajući se njenoj nemoj zapovesti, i vide Min kako visi nad podom, vezana nevidljivim vezama Vazduha. Oči su joj bile iskolačene od straha, ruke vezane iza leđa, a usta zapušena izatkanim Vazduhom.

Semirhag se zasmeja. „Kažeš, više ništa ne mogu da ti uradim, je li?"