Oluja na obzorju полностью

Borio se da dosegne saidin, ali nije mogao. Svakom trunčicom svoje volje pokušavao je da natera prste da ga poslušaju i da se rastvore, ali ti njegovi prsti i dalje su stiskali. Osećao je užas, osećao je njen bol. Min pomodre u licu, a oči joj zatreptaše.

Rand zakuka. NEMOGUĆE JE DA SE OVO DEŠAVA! NEĆU DA TO PONOVO UČINIM.

Nešto u njemu prasnu. On se zaledi; a onda i ta hladnoća nestade, pa više ništa nije osećao. Ništa. Čak ni bes.

U tom trenu, postade svestan nekakve neobične sile. Nalik na jezero prepuno vode, koje ključa i komeša se tik van njegovog vidnog polja. Umom posegnu ka njoj.

Zamagljeno lice blesnu pred Randovim, ali nije mogao da mu razabere crte. Nestade za tren oka.

A Rand se oseti ispunjenim nekakvom neznanom moći. Ni saidinom, ni saidarom, već nečim drugim. Nečim što nikada ranije nije osetio.

O, Svetlosti, odjednom vrisnu Lijus Terin. To je nemoguće! Ne smemo ovo da koristimo! Odbaci ga! To je smrt što držimo u sebi, smrt i izdaja.

To je ON.

Rand sklopi oči klečeći iznad Min, a onda usmeri tu čudnu i neznanu silu. Snaga i život pokuljaše kroz njega u bujici moći nalik na saidin, samo desetostruko slađe i stostruko nasilnije. Od nje se oseti ispunjen životom toliko da shvati kako nikada pre toga nije ni bio živ. To mu dade nezamislivu snagu, ravnu čak i onoj moći koju je osetio kada ju je crpeo iz Čoedan Kala.

Vrisnu, istovremeno od ushićenja i od besa, pa izatka ogromna koplja od Vatre i Vazduha. Tresnu ta tkanja o okovratnik na svom vratu i plamen i komadići rastopljenog metala rasprsnuše se po prostoriji, a svaki od njih Randu je bio jasno prepoznatljiv. Osećao je kako svako parče metala leti s njegovog vrata, od vreline mreškajući vazduh oko sebe i ostavljajući trag dima pre no što udari u zid ili pod. On otvori oči i pusti Min. Ona oštro udahnu i zajeca.

Rand ustade i okrenu se, a u venama mu je kuljala usijana magma - kao kada ga je Semirhag mučila, ali nekako ipak suprotno tome. Ma koliko ovo bilo bolno, takođe je čisto uživanje.

Semirhag je delovala potpuno zgranuto. „Ali...to je nemoguće...“, izusti ona. „Ništa nisam osetila. Ti ne možeš..." A onda ućuta i razrogačeno ga pogleda. „Istinska moć. Zašto si me izdao, Veliki gospodaru? Zašto?"

Rand diže ruku i, ispunjen silom koju ne razume, izatka jedno jedino tkanje. Prečaga od čiste bele svetlosti, pročišćavajuća vatra, šiknu iz njegove ruke i pogodi Semirhag pravo u nedra. Ona blesnu i nestade, ostavljajući za sobom bledu sliku u Randovim očima. Njena grivna pade na pod.

Elza potrča prema vratima. Nestade pred još jednom prečagom svetlosti, nakon što čitavo njeno telo na tren blesnu. I njena grivna pade na pod - žene koje su ih nosile sada su potpuno spaljene iz Šare.

Šta si to uradio?, upitao ga je Lijus Terin. O, Svetlosti. Bolje je da sam opet umro nego ovo... O, Svetlosti. Propali smo.

Rand je još trenutak uživao u toj moći, a onda ju je sa žaljenjem pustio. Držao bi se on nje, ali jednostavno je previše iznuren. Nakon što ju je pustio, potpuno je obamro.

Ili... nije. To mrtvilo nikakve veze nije imalo sa onom silom koju je držao u sebi. Okrenu se i pogleda Min, koja se tiho zakašlja i protrlja vrat. Pogleda ga i delovalo je kao da je uplašena. On je čisto sumnjao da će ga ikada više gledati istim očima kao ranije.

Pogrešio je; Semirhag je ipak mogla da mu uradi nešto. Osetio je kako ubija onu koju svim srcem voli. Ranije, kada je to učinio kao Lijus Terin, bio je lud i nije bio u stanju da se obuzdava. Jedva je pamtio da je ubio Ilijenu, kao da se sve to odigralo u maglovitom snu. Shvatio je šta je učinio tek nakon što ga je Išamael prenuo.

Sada je naposletku spoznao kako je to gledati kako ubijaš one koje voliš.

„Učinjeno je“, prošapta Rand.

„Molim?“, upita Min, pa se opet zakašlja.

„Poslednje što su mogli da mi urade“, odgovori on, iznenadivši samog sebe staloženošću koju oseća. „Sada su mi sve uzeli."

„Rande, šta to pričaš?", upita Min. Opet se protrlja po vratu. Modrice su se već videle.

On odmahnu glavom kada se - napokon - u hodniku ispred vrata začuše glasovi. Možda su Aša’mani osetili kako je usmeravao dok je mučio Min.

„Min, odlučio sam", reče i okrenu se prema vratima. „Tražila si od mene da budem popustljiv i da se smejem, ali ja više to ne mogu. Žao mi je."

Pre više nedelja odlučio je da mora očvrsnuti - ako je nekada bio gvožđe, rešio je da postane čelik. Izgleda da je i čelik preslab.

Sada će biti još čvršći. Sada razume kako. Ako je nekada bio čelik, sada je postao nešto drugo. Od sada, biće kuendilar. Dospeo je na mesto nalik Praznini koju ga je Tam onako davno obučavao da traži. Ali u toj Praznini on nema osećanja. Nikakva.

Nisu mogli ni da ga slome ni da ga nateraju da se povije.

Učinjeno je.