Oluja na obzorju полностью

„Viđao sam kako kobna vatra uništava gradove", odbrusi Al’Tor, a u očima mu se videlo da ga nešto mori. „Video sam na hiljade ljudi sprženih iz Šare njenim pročišćavajućim plamenom. Ako me zoveš detetom, Kecuejn, šta je onda sa onima koji su hiljadama godina mlađi od mene?"

Pogleda je pravo u oči. Svetlosti! Šta mu se to desilo? Upinjala se da se pribere. „Dakle, Semirhag je mrtva?"

„I gore nego mrtva", odvrati Al’Tor. „Što je po mnogo čemu daleko bolje, po mom mišljenu."

„Pa dobro. Pretpostavljam da možemo da nastavimo sa..."

„Kecuejn, prepoznaješ li ono?“, upita Al’Tor, klimajući prema nečemu metalnom na krevetu, uglavnom pokrivenom čaršavima.

Ona kolebljivo priđe. Sorilea baci pogled, ali potpuno nečitkog izraza lica. Očigledno da nije želela da bude uvučena u razgovor kada je Al’Tor tako raspoložen. Kecuejn je nimalo ne krivi.

Kecuejn zagrnu čaršave i otkri dve dobro poznate narukvice. Okovratnika nije bilo.

„Nemoguće", prošapta.

„To sam i ja pretpostavio", kaza Al’Tor onim groznim spokojnim glasom. „Kazao sam sebi da to očigledno ne može biti isti onaj ter’angreal koji sam poverio tebi. Obećala si mi da će biti zaštićen i sakriven."

„Pa dobro", uznemireno ponovi Kecuejn, pa opet pokri te stvari. „Onda je to razrešeno."

„Jeste. Poslao sam ljude u tvoju sobu. Reci mi, je li ovo kutija u kojoj si čuvala narukvice? Našli smo je otvorenu nasred poda tvojih odaja."

Jedna Devica prinese dobro poznatu hrastovu kutiju. Očigledno je reč o onoj. Kecuejn se besno okrenu prema njemu. „Pretražio si moju sobu!“

„Nisam znao da si u poseti Mudrima", odgovori Al’Tor. Blago nakloni glavu Sorilei i Amis u znak poštovanja, a one mu kolebljivo uzvratiše naklon. „Poslao sam sluge da te obiđu, pošto sam se bojao da je Semirhag pokušala da ti se osveti."

„Nije trebalo da diraju ovo", reče Kecuejn, prihvatajući kutiju od Device. „Bila je obložena veoma zamršenim štitovima."

„Ne dovoljno zamršenim", odvrati Al’Tor, okrećući se od nje. I dalje je stajao pored otvorenog prozora i gledao logor.

Sobom zavlada muk. Narišma se tiho raspitivao kako je Min, ali zaćutao je kada je Al’Tor zamukao. Rand očigledno smatra da je Kecuejn odgovorna za to što je muški a’dam ukraden, ali to je besmislica. Postavila je oko njega najbolje štitove za koje zna, ali ko zna kako sve Izgubljeni mogu da se provuku pored štitova?

Kako je Al’Tor preživeo? I šta je sa preostalim sadržajem te kutije? Da li Al’Tor sada ima pristupni ključ, ili je Semirhag uzela statuicu? Sme li Kecuejn uopšte da pita? Tišina je i dalje trajala. „Šta sad čekaš?" napokon ga upita, i to sa svom lažnom hrabrošću koju je mogla da nakupi. „Očekuješ li izvinjenje od mene?"

„Od tebe?", upita Al’Tor. U glasu mu se nije čuo smeh, već samo ledena ravnodušnost. „Ne, pretpostavljam da bih pre izvukao izvinjenje iz kamena nego od tebe."

„Onda..."

„Prognana si mi s očiju, Kecuejn", tiho joj kaza. „Ako te nakon ove noći opet budem video - ubiću te."

„Rande, ne!" viknu Min i ustade pored kreveta. Nije se ni okrenu prema njoj.

Kecuejn oseti iznenadan nalet straha, ali suzbi ga besom. „Molim?", odsečno upita. „Mladiću, to je ludost. Ja..."

On se okrenu a ona opet zaćuta od tog pogleda. Opasnost je isijavala iz njega, a oči su mu bile tako tmurne da se uplašila više nego što je mislila da je njeno ostarelo srce u stanju da se uplaši. Dok je gledala, vazduh oko njega kao da se zamreška i skoro da joj se učinilo kako u sobi postaje mračnije.

„Ali...", shvati ona da muca. „Ali ti ne ubijaš žene. To svi znaju. Jedva da si u stanju da šalješ Device u opasnost iz straha da ne budu povređene!"

„Bio sam prisiljen da ponovo razmotrim tu naviku", odvrati Al’Tor. „Počevši od noćas."

..Ali..."

„Kecuejn“, on joj tiho kaza, „veruješ li da mogu da te ubijem? Na licu mesta, a da se ne poslužim ni mačem ni Moći? Veruješ li da će se, ako budem hteo, Šara poviti oko mene da ti zaustavi srce? Čistim... slučajem?“

Ta’veren ne radi tako. Svetlosti! Ne radi tako, zar ne? On ne može da povija Šaru u skladu sa svojom voljom, zar ne?

A opet, gledajući ga u oči, poverovala mu je. Protivno razumu, zagledala se u te oči i znala je da će umreti ako ne ode.

Ona lagano klimnu glavom, mrzeći samo sebe i osećajući se čudno nejakom.

On se okrenu od nje i zgleda kroz prozor. „Vodi računa da te ne vidim. Nikada više, Kecuejn. Sada možeš da ideš."

Ona se ošamućeno okrenu - i krajičkom oka ugleda duboku tamu kako zrači iz Al’Tora i još više mreška vazduh. Kada se osvrnu da bolje pogleda, toga više nije bilo. Ona stisnu zube i ode.

„Pripremite se i pripremite svoje vojske", naredi Al’Tor onima koji su ostali, a glas mu odjeknu u prostoriji. „Nameravam da krenem do kraja nedelje."

Kecuejn se uhvati za glavu i nasloni na zid u hodniku, dok joj je srce divlje lupalo a dlanovi se znojili. Ranije se upirala protiv tvrdoglavog, ali dobroćudnog mladića. Neko je uzeo to dete i zamenio ga ovim čovekom - čovekom opasnijim od svakog koga je u životu videla. Svakim danom, on je sve dalji od njih.