Oluja na obzorju полностью

Bela klimnu, a vrata se zatvoriše i Egvena ostade zaključana u tami. Sede. Osećala se potpuno slepo! Šta će se dogoditi na suđenju? Sve i da Elaida bude kažnjena, šta će biti sa Egvenom?

Elaida će pokušati da izdejstvuje njeno pogubljenje. A i dalje ima osnova za to, budući da je Egvena - prema važećem stavu Bele kule - oponašala Amirlin Tron.

Moram biti odlučna, pomislila je Egvena u tami. Sama sam sebi pristavila ovaj kazan i sada moram da se krčkam u njemu, ako će već to da zaštiti Kulu. One znaju da ona i dalje pruža otpor. To je sve što može da im da.

Avijenda baci pogled po zemljištu oko majura, po kom su se rojili ljudi u pripremama za polazak. Bašerovi muškarci i žene dobro su uvežbani za mokrozemce, i vrlo uredno obaraju svoje šatore i pripremaju opremu. Međutim, u poređenju sa Aijelima, ostali mokrozemci - koji nisu pravi vojnici - u potpunom su metežu. Logorske žene tumaraju na sve strane, kao da su sigurne da neće završiti neki posao ili da neku stvar neće spakovati. Dečaci koji služe kao glasnici jurcaju sa svojim prijateljima, pokušavajući da deluju zauzeto, kako im niko ne bi odredio nikakav posao. Šatori i oprema običnih ljudi obaraju se i tovare veoma sporo, a biće im potrebni konji, kola i vozari da sve to odvezu tamo gde treba.

Avijenda odmahnu glavom. Aijeli sa sobom nose samo ono što zaista mogu da ponesu na sebi, a u njihovim ratnim družinama samo su ratnici i Mudre. A kada je, zbog potreba nekog produženog pohoda potrebno da pođu ne samo koplja, svi težaci i zanatlije znaju kako da se brzo i uredno pripreme za polazak. U tome ima časti. Časti koja zahteva da svako bude u stanju da se brine za sebe i za svoje, ne usporavajući klan.

Ona odmahnu glavom, pa se vrati svom poslu. Jedini koji jednog takvog dana nemaju časti upravo su oni koji ne rade. Ona umoči prst u vedro s vodom na tlu ispred sebe, pa diže ruku preko drugog vedra. Kap vode kapnu joj s prsta. Pomeri ruku i učini isto to.

Bila je to vrsta kazne koja ni za jednog mokrozemca ne bi bila značajna. Oni bi to smatrali lakim poslom - da sede na zemlji, leđima oslonjeni o drveni zid majura. Pomera ruku napred-nazad, prazneći jedno vedro i puneći drugo, kap po kap. Za njih to jedva i da jeste kazna.

To je zbog toga što su mokrozemci često lenji. Oni bi radije da prebacuju kapi vode iz jednog vedra u drugo nego da nose kamenje. Međutim, nošenje kamenja podrazumeva delanje - a delanje je dobro i za duh i za telo. Premeštanje vode je beznačajno. Beskorisno. Ne omogućuje joj da protegne noge ili da razradi mišiće. A ona to radi dok ostatak tabora obara šatore i priprema se za polazak. Zato je njena kazna desetostruko sramnija! Zaslužuje toh svakog trena koji provede ne pomažući, a ništa ne može da učini u vezi s tim.

Sem da premešta vodu. Kap po kap po kap.

Pobesnela je zbog toga. A onda je osetila stid zbog tog besa. Mudre nikada ne dopuštaju da njihova osećanja tako ovladaju njima. Mora sačuvati strpljenje da pokuša da shvati zašto je kažnjavaju.

Dođe joj da vrišti čim pokuša da razmišlja o tome. Koliko li je puta došla do istovetnih zaključaka? Možda je previše tupava da bi sve to razrešila. Možda ne zaslužuje da bude Mudra.

Gurnu ruku u vedro pa prebaci u drugo još jednu kap vode. Ne dopada joj se to šta joj te kazne čine. Ona je ratnica, bez obzira na to što više ne nosi koplje. Ne boji se kazne, niti bola. Ali sve se više i više ipak boji da će izgubiti srčanost i postati beskorisna kao neko ko je opaljen zvezdanim peskom.

Ona želi da postane Mudra, i to očajnički. Iznenadila se kada je to otkrila, jer joj nikada ni na kraj pameti nije bilo da će bilo šta želeti jednako strastveno kao što je nekada davno čeznula za kopljem. Ali dok je poslednjih nekoliko meseci posmatrala Mudre i počela da gaji sve veće poštovanje prema njima, prihvatila je sebe kao njima ravnu, kako bi im pomogla da vode Aijele u ovom najopasnijem vremenu.

Poslednja bitka biće iskušenje za kakvo niko od njenog naroda nikada nije znao. Amis i ostale vredno rade na tome da sačuvaju Aijele, a Avijenda sedi i premešta kapi vode!

„Jesi li dobro?", upita je nečiji glas.

Avijenda se lecnu, pa diže pogled i dohvati se noža tako odsečno i samo što ne prosu vedra s vodom. U senci jedne zgrade nedaleko od nje stajala je žena kratke tamne kose. Min Faršo je prekrstila ruke, a kaput boje kobalta joj beše ukrašen srebrnim vezom. Oko vrata je nosila maramu.

Avijenda se smiri i pusti nož. Zar sada dopušta da joj se mokrozemci neprimećeno primiču? „Dobro sam", odgovori, boreći se da ne crveni.

Njen glas i držanje trebalo bi da govore kako ne želi da bude posramljena ragovorom, ali Min to kao da nije primećivala. Žena se osvrnu i baci pogled po logoru. „Zar... nemaš ništa da radiš?"

Avijenda ovoga puta nije mogla a da ne pocrveni. „Radim ono što bi trebalo."