Oluja na obzorju полностью

Avijenda opet pocrvene. „Da", prasnu. „Upravo tako. Izvini me." Ustade i besno ode, ostavljajući vedra za sobom. Dobro zna kako nije trebalo da dopusti da je narav savlada, ali bilo je to jače od nje. Min, koja je stalno isticala njenu kaznu. To što nije u stanju da rastumači šta to Mudre hoće od nje. Rand al'Tor koji se stalno baca u opasnost, a Avijenda nikako ne može da mu pomogne.

Ona to više ne može da podnese. Pređe preko uvele trave majurskog travnjaka, stiskajući i otvarajući pesnice, držeći se podalje od Randa. Kako je taj dan počeo, on će primetiti njen smežurani prst i pitati je zašto ga je potapala! Ako otkrije da je Mudre kažnjavaju, verovatno će učiniti nešto nesmotreno i napraviti budalu od sebe. Muškarci su takvi, a Rand al'Tor najviše od svih njih.

Odsečnim korakom hodala je po suvoj zemlji, primećujući kako su na uveloj travi ostali četvrtasti otisci tamo gde su šatori bili podignuti i probijajući se kroz mokrozemce koji su jurcali na sve strane. Prošla je pored reda vojnika koji su jedan drugome dodavali vreće sa žitom i tovarili ih u kola s upregnuta dva konja za vuču.

Nastavila je, boreći se da se suzdrži da ne prasne. Zapravo, oseća se tako da postoji jednaka verovatnoća da će učiniti nešto „nesmotreno" kao što bi to učinio Rand al'Tor. Zašto? Zašto ne može da rastumači šta to čini pogrešno? Ostali Aijeli u logoru izgleda ne znaju ništa više od nje, mada joj se - naravno - nisu obraćali s rečima o njenom kažnjavanju. Dobro pamti kako je viđala slične kazne dok je bila Devica i nikada nije gurala nos u posla Mudrih.

Ona obiđe kola i zateče sebe kako opet ide prema Randu al'Toru. Razgovarao je s trojicom komornika Davrama Bašera, a od svakog od njih je bio za glavu viši. Jedan od te trojice, čovek s dugim crnim brkovima, pokaza prema sapetim konjima i nešto reče. Rand primeti Avijendu i diže ruku prema njoj, ali ona se brzo okrenu i pođe prema aijelskom logorištu na severnoj strani zelenog travnjaka.

Ona stisnu zube, bezuspešno pokušavajući da savlada bes. Zar nema prava da besni, pa makar na sebe? Bliži se kraj sveta, a ona provodi dane trpeći kazne! Ugleda malu skupinu Mudrih - Amis, Bair i Melainu - kako stoje pored hrpe zamotanih smeđih šatora. Čvrsto uvezani duguljasti zavežljaji imali su remenje kako bi se lakše nosili preko ramena.

Avijenda je trebalo da se vrati svojim vedrima i da se još više potrudi - ali nije to učinila. Kao dete koje sa štapom u ruci juriša na naršmačku, zaputila se pravo prema Mudrima, ključajući od besa.

„Avijenda?", upita je Bair. „Zar si već završila s kaznom?"

„Ne, nisam", odvati Avijenda, pa stade pred njih i podboči se. Košulja joj se vijorila od vetra, ali pustila ju je. Logorski težaci - i Aijeli i Saldejci - žurno su ih zaobilazili u velikom luku.

„Pa?", upita Bair.

„Ne učiš dovoljno brzo", dodade Amis, odmahujući belokosom glavom.

„Ne učim dovoljno brzo?", ponovi Avijenda. „Naučila sam sve što ste zatražile od mene! Upamtila sam svaki nauk, ponovila svaku činjenicu, izvršila svaku dužnost. Odgovorila sam na sva vaša pitanja i videla sam vas kako klimate u znak odobravanja na svaki odgovor!"

Ošinu ih pogledom pre nego što nastavi. „Usmeravam bolje od bilo koje žive Aijelke", reče. „Digla sam ruke od kopalja i prihvatila mesto među vama. Svakom prilikom sam ispunila svoju dužnost i težila časti. Ali vi nastavljate da mi određujete kazne! Neću to da trpim. Ili mi recite šta hoćete od mene, ili me oterajte."

Očekivala je da pobesne. Očekivala je da budu razočarane. Očekivala je da joj objasne kako jedna obična učenica ne može da propituje Mudre. Očekivala je da će makar dobiti veću kaznu zbog svoje drskosti.

Amis pogleda Melainu i Bair. „Ne kažnjavamo te mi, dete", reče, izgleda pažljivo birajući reči. „Sama biraš da budeš kažnjena."

„Šta god da sam učinila", odvrati Avijenda, „ne zaslužujem da me pretvorite u da'tsang. Sramotite sebe ponašajući se prema meni na taj način."

„Dete", upita je Amis, gledajući je pravo u oči. „Da li ti to odbacuješ naše kazne?"

„Da", odgovori ona dok joj je srce divlje lupalo. „Odbacujem"

„Misliš da su tvoja prava jednaka našima, je li?", upita Bair, jednom rukom zaklanjajući izborano lice od sunca. „Misliš da si nam ravna?"

Ravna njima?, pomisli Avijenda, dok ju je obuzimao strah. Nisam im ravna! Moram još godinama da učim. Šta ja to činim?

Može li sada da se vrati? Da preklinje za oproštaj i da nekako oduži svoj toh. Trebalo bi da se trčeći vrati kažnjavanju i da premešta kapljice. Da! To je ono što mora. Mora da ode i da...

„Ne vidim više nikakvog razloga da učim", reče umesto svega, iznenađujući samu sebe. „Ako su te kazne sve što vam je ostalo da me naučite, onda moram da pretpostavim kako sam naučila sve što se naučiti može. Spremna sam da vam se pridružim."

Ona stisnu zube, očekujući dreku ispunjenu besnom nevericom. Šta li joj je bilo na pameti? Nije trebalo dopustiti da je Minina glupa priča toliko usplahiri.

A onda se Bair zasmeja.