Oluja na obzorju полностью

Pristojna veličina, pomislio je Met, cereći se sebi u bradu dok je skidao šešir i češao se po potiljku. U Hinderstapu će biti samo tri ili četiri gostionice, te je zato „mala" varošica. Ma, Met je pamtio vreme kada je mislio da je Baerlon veliki grad, a to mesto verovatno nije ništa veće od Hinderstapa!

Jedan konj priđe i pođe bok uz bok s njegovim. Tom opet čita ono plameno pismo. Lice vižljastog zabavljača bilo je zamišljeno, a vetar mu je nosio sedu kosu dok je on zurio u te reči. Kao da ih nije već hiljadu puta iščitao.

„Zašto to ne skloniš?", upita ga Met. Tom diže pogled. Met je morao da nagovara zabavljača da siđe u selo, ali Tomu je to bilo potrebno - bilo mu je potrebno nešto da mu skrene misli.

„Ozbiljan sam, Tome", kaza mu Met. „Znam da jedva čekaš da odemo po Moirainu. Ali proći će nedelje pre nego što budemo mogli da se odvojimo od Družine, a iščitavanje tog pisma neće postići ništa sem da poživčaniš."

Tom klimnu i presavi hartiju. „U pravu si, Mete. Ali već mesecima nosim ovo pismo. Sada kada sam to podelio s tobom, osećam... Pa, samo hoću da završim s tim."

„Znam", kaza mu Met, gledajući prema obzorju. Moiraina. Kula Gendžei. Met se skoro oseća kao da može da vidi tu građevinu kako grabi prema nebu. Tuda vodi njihov put, a Kaemlin je usputna stanica. Ako je Moiraina i dalje živa... Svetlosti, šta bi to značilo? Kako će se Rand poneti?

To spasavanje je još jedan razlog zašto se Met oseća kao da mu je potrebna noć provedena u kockanju. Zašto li je pristao da s Tomom ode u tu kulu? One spaljene zmije i lisice - nema nikakve želje da njih ponovo vidi.

Ali... takođe ne može dopustiti Tomu da ode sam. To odiše izvesnom neumitnošću. Kao da je Met sve vreme znao da se mora vratiti i opet se suočiti s tim stvorovima. Dva puta je od njih izvukao deblji kraj, a Elfini su mu razvezali vrpce po mozgu kada su mu usadili ona sećanja u glavu. Mora da namiri dug s njima - to je sigurno.

Met ne voli previše Moirainu, ali nema namere da je prepusti njima, bez obzira na to što je ona Aes Sedai. Krvavi pepeo. Verovatno bi bio u iskušenju da ujaše i spase i nekog od Izgubljenih, samo da su zatočeni tamo.

Mada... možda jedna od njih i jeste. Lanfear je propala kroz isti prolaz. Plamen ga spalio, šta će uraditi ako i nju zatekne tamo? Hoće li zaista i nju spasti?

Ti si budala, Metrime Kautone. Nisi junak, već samo budala.

„Stići ćemo do Moiraine, Tome", reče mu Met. „Plamen me spalio, imaš moju reč. Naći ćemo je. Ali moramo da ostavimo Družinu negde gde je bezbedno i potrebne su nam vesti. Bejl Domon kaže da zna gde je kula, ali ja se neću osećati lagodno sve dok ne odemo do nekog velikog grada i ne raspitamo se o glasinama i pričama u vezi s tom kulom. Mora da neko nešto zna. Sem toga, biće nam potrebne zalihe, ali ja čisto sumnjam da ćemo u ovim planinskim selima naći ono što nam je potrebno. Moramo da stignemo do Kaemlina, ako je ikako moguće, mada ćemo možda usput stati i kod Četiri Kralja."

Tom klimnu, mada je Metu bilo očigledno da ga muči to što ostavlja Moirainu zatočenu, na mukama ili ko zna čemu. Tomove jarkoplave oči bile su zagledane u daljinu. Zašto je njemu toliko stalo? Šta je Moiraina za njega, sem još jedne Aes Sedai, poput one koje su Tomovog nećaka koštale života?

„Plamen ga spalio", reče Met. „Tome, ne bi trebalo da sada razmišljamo o ovakvim stvarima! Idemo da se provedemo i da se celu noć kockamo i smejemo. Verovatno će biti vremena i za neku pesmu."

Tom klimnu, pa se razvedri. Kutija s harfom bila mu je vezana za sedlo; biće lepo gledati ga kako je ponovo otvara. „Nameravaš li da opet žongliraš kako bi zaradio večeru, šegrte?", upita Tom, a oči mu nestašno zaiskriše.

„Bolje to nego da pokušavam da sviram onu spaljenu flautu", progunđa Met. „To mi nikada nije polazilo za rukom. Mada, Rand je bio dobar u tome, zar ne?"

Boje se uskomešaše u Metovoj glavi i razrešiše u sliku Randa, kako sedi potpuno sam u nekoj sobi. Sedeo je raširenih nogu, odeven u bogato izvezenu košulju, s crno-crvenim kaputom bačenim na pod i zgužavnim pored zida od brvana. Rand se jednom rukom držao za čelo, kao da pokušava da istisne glavobolju iz glave. Druga ruka...

Druga ruka se završavala patrljkom. Kada je Met to prvi put video - pre nekoliko nedelja - potpuno se zabezeknuo. Kako je Rand ostao bez šake? Bio je toliko nepomičan da je jedva izgledao kao da je živ. Mada, izgleda da mu se usne mrdaju, kao da nešto mrmlja ili gunđa. Svetlosti!, pomisli Met. Plamen te spalio, šta to činiš sebi?