Oluja na obzorju полностью

Pa, makar Met nije blizu njega. Smatraj se srečnim, kazao je Met u sebi. Život ga u poslednje vreme ne mazi, ali mogao je da zaglavi pored Randa. Istina, Rand jeste prijatelj. Ali Met nema namere da bude prisutan kada Rand poludi i pobije sve koje poznaje. Postoji prijateljstvo, ali postoji i glupost. Naravno, boriće se u Poslednjoj bici - tome nema pomoći. Met se samo nada da će biti na suprotnoj strani bojnog polja od ma kog luđaka koji usmerava saidin.

„A, Rand" reče Tom. „Kladim se da je taj mladić mogao da zarađuje za život kao zabavljač. Možda čak i kao pravi bard, samo da je počeo sa obukom dok je bio mlađi.“

Met odmahnu glavom, a prizor koji je gledao rasprši se. Plamen te spalio, Rande. Ostavi me na miru.

„To su bila bolja vremena, zar ne, Mete?“, nasmeši se Tom. „Nas trojica, putujemo niz reku Arinel.“

„Mirdraali nas jure iz nepoznatih razloga", sumorno dodade Met. Ni to vreme nije bilo lako. „Prijatelji Mraka pokušavaju da nam zabodu nož u leđa svaki put kada se okrenemo.“

„Bolje to nego golam i Izgubljeni koji pokušavaju da nas ubiju."

„To je kao da kažeš da si srećan zbog toga što ti je omča oko vrata umesto mača u trbuhu."

„Mete, s omče bar možeš da pobegneš." Tom zagladi svoje duge bele brkove. „Kada se mač zarije u tebe, ne možeš mnogo da uradiš."

Met se pokoleba, a onda nije mogao a da se ne zasmeje. Protrlja maramu vezanu oko vrata. „Valjda si u pravu, Tome. Valjda si u pravu. Pa, zašto ne bismo danas zaboravili na sve to? Vratićemo se i pretvaraćemo se da je sve kao što je nekada bilo!"

„Momče, ne znam je li to moguće."

„Naravno da jeste", tvrdoglavo kaza Met.

„Je li?“, upita Tom, kao da mu je to smešno. „Zar ćeš opet da misliš kako je stari Tom Merilin najmudriji čovek kog si u životu upoznao, i najveći putnik? Hoćeš li opet da izigravaš zabezeknutog seljaka, koji mi se drži za skute svaki put kada prođemo pored nekog sela u kom ima više od jedne gostionice?"

„Dobro, nisam bio baš toliki seljak."

„Mete, ne bih baš rekao", odvrati Tom kroz smeh.

„Ne pamtim mnogo toga." Met se opet počeša po glavi. „Ali sećam se da smo Rand i ja dobro prolazili pošto smo se razišli s tobom. Ako ništa drugo, stigli smo do Kaemlina. Vratili smo ti tvoju plamenu harfu bez ikakvih oštećenja, zar ne?"

„Primetio sam nekoliko ogrebotina na ramu...“

„Plamen te spalio, to neću ni da čujem!" prasnu Met i upre prstom u njega. „Rand samo što nije spavao s tom harfom. Nije mu ni na kraj pameti bilo da je proda, čak ni kada smo bili toliko gladni da bismo sopstvene čizme pojeli, samo da nam nisu bile potrebne kako bismo stigli do narednog grada." Ti dani su Metu bili magloviti i puni rupa, kao gvozdeni štit na kom je predugo ostala rđa. Međutim, sklopio je u glavi neke stvari.

Tom se zasmeja. „Mete, ne možemo da se vratimo. Točak se okrenuo, nabolje ili nagore. I nastaviće da se okreće, dok svetlost zamire i šume tamne, dok oluje šibaju i nebo se prolama. Okretaće se. Točak nije nada i Točak ne mari - Točak jednostavno jeste. Ali sve dok se okreće, ljudi mogu da se nadaju, ljudi mogu da mare. Jer nakon što svetlost utrne, druga svetlost će se s vremenom raspaliti, a svaka oluja što besni jednom mora da se stiša. Sve dok se Točak okreće. Sve dok se okreće..."

Met povede Kockicu da obiđe jednu poprilično duboku rupu u drumu. Talmanes je ispred njega čavrljao s nekoliko njihovih vojnika. „Tome, to mi zvuči kao pesma."

„Jašta", odgovori Tom, bezmalo uzdahom. „To je jedna drevna pesma, uglavnom zaboravljena. Otkrio sam je u tri različita izvođenja, sa istim rečima, ali drugačijom muzikom. Pretpostavljam da sam se zbog ovog kraja setio te pesme; priča se da je lično Dorejla napisala prvobitnu poemu."

„Ovog kraja?" iznenađeno upita Met, gledajući troigličaste borove.

Tom zamišljeno klimnu. „Ovaj put je star, Mete. Drevan. Verovatno je bio ovde pre Slamanja. Ovakvi predeli imaju običaj da završe u pesmama i pričama. Mislim da je ovo kraj nekada poznat kao Rascepljena brda. Ako je to tačno, onda se nalazimo u onome što je nekada bila Koremanda, odmah pored Orlujskih dosega. Kladim se da ćemo naći stare utvrde ako se popnemo na neko od ovih viših brda."

„A kakve to veze ima s Dorejlom?" nelagodno upita Met. Ona je bila kraljica Aridola.

„Dolazila je ovamo u posete", odgovori Tom. „Nekoliko svojih najboljih poema napisala je u Orlujskim dosezima."

Plamen me spalio, pomisli Met. Sećam se. Sećao se kako stoji na zidu jedne visoke utvrde, hladne i na planinskom vrhuncu, i gleda na dug vijugav drum, slomljen i skrhan, a vojska ljudi s ljubičastim barjacima juriša uzbrdo, zasuta kišom strela. Rascepljena brda. Žena na balkonu. Kraljica lično.

Naježi se i odagna to sećanje. Aridol je bio jedna od onih drevnih zemalja koje su davno postojale, kada je Maneteren bio sila. Prestonica Aridola ima drugo ime. Šadar Logot.