„Ne želim ni ja", odgovori Met. Ispred njih, drveće je uzmicalo pred jednom malom dolinom sa zelenim pašnjacima koji su se dizali uz padine okolnih brda. Gradić od nekoliko stotina zgrada gnezdio se među brdima, a planinski brzak tekao je po sredini mesta. Kuće su bile sazidane od tamno-sivog kamena i svaka je imala upadljiv dimnjak, a iz većine tih dimnjaka vijorili su se dimovi. Krovovi su bili kosi kako bi izdržavali verovatno teške zimske snegove, premda se na udaljenim planinskim vrhovima sada videlo samo malo beline. Ljudi su već marljivo menjali oštećenu šindru na nekoliko krovova, dok su koze i ovce pasle po padinama, a na njih pazili čobančići.
Ostalo je svega nekoliko sati dnevnog svetla, pa su neki ljudi radili na izlozima i ogradama. Drugi su se šetali seoskim ulicama, bez ikakve žurbe. Sve u svemu, mala varoš je odisala mešavinom marljivosti i lenjosti.
Met potera konja do Talmanesa i vojnika. „To je lep prizor", primeti Talmanes. „Počeo sam da mislim kako se svi gradovi na svetu ili raspadaju, ili su natrpani izbeglicama, ili su u zavojevačkoj šaci. Ovaj makar izgleda kao da nam neće nestati pred očima.“
„Svetlost dala da ne bude tako“, odgovori Met, pa se naježi razmišljajući o onoj varoši u Altari koja je nestala. „Bilo kako bilo, nadajmo se da im nekoliko stranaca neće smetati." On pogleda vojnike; sva petorica bili su Crvenruke i jedni od najboljih koje ima. „Trojica od vas petorice pođite sa Aes Sedai. Pretpostavljam da će one hteti da budu u drugoj gostionici, a ne u onoj gde ja ostajem. Naći ćemo se ujutru."
Vojnici pozdraviše, a Džolina u prolazu na svom konju frknu, namerno ne gledajući Meta. Ona i ostale zaputiše se niz padinu, a Metovi vojnici pođoše za njima.
„Ono tamo mi liči na gostionicu", kaza Tom i upre prst ka jednoj velikoj zgradi na istočnom kraju sela. „Naći ćeš me tamo.“ On mahnu, pa potera konja u kas i pojaha napred, a zabavljački plašt zavijori se za njim. Ako dođe sam, imaće najbolju priliku za upečatljiv nastup.
Met pogleda Talmanesa, a ovaj sleže ramenima. Njih dvojica pođoše niz padinu, praćeni dvojicom vojnika. Zbog krivine u putu, prilazili su gradiću s jugozapada. Na severoistoku naselja, drevni drum se nastavljao. Delovalo je čudno da jedan tako veliki put vodi pored takvog sela, bez obzira na to što je put drevan i skršen. Gazda Rojdel tvrdi da će ih taj put odvesti pravo u Andor. Previše je isprekidan da bi služio kao jedan od glavnih puteva, a više i ne vodi pored velikih gradova, tako da je odavno zaboravljen. Ali Met je blagosiljao sreću zbog toga što su ga pronašli. Seanšani su se načičkali na glavnim prolazima u Murandiju.
Prema Rojdelovim kartama, Hinderstap je poznat po tome što razne gradove i sela u tom kraju snabdeva sirom i ovčetinom. Njegovi žitelji trebalo bi da su navikli na strance. I zaista, nekoliko dečaka pritrča s polja čim ugledaše Toma i njegov zabavljački plašt. On će izazvati metež, ali biće to dobro poznata pometnja. S druge strane, niko neće zaboraviti Aes Sedai.
Dok su Met i Talmanes stigli do sela, Tom je već oko sebe okupio omanju grupu ljudi. Stajao na svom sedlu i desnom rukom žonglirao s tri šarene lopte dok je pripovedao o svojim putovanjima po jugu. Seljani behu u prslucima i sa zelenim plaštovima od debelog somota. Ogrtači su delovali toplo, mada je Met, kada se bolje zagledao, primetio da su mnogi odevni predmeti - plaštovi, prsluci i čakšire - iscepani i pažljivo zakrpljeni.
Još jedna skupina ljudi, mahom žena, okupila se oko Aes Sedai. Dobro; Met je napola očekivao da će seljani biti prestravljeni. Jedan od njih je stajao pored Tomove skupine i odmeravao Meta i Talmanesa - zdepast čovek debelih ruku, odeven u lanenu košulju rukava podvrnutih do laktova uprkos hladnom prolećnom vazduhu. Ruke su mu bile obrasle tamnom kovrdžavom dlakom, istovetnom njegovoj bradi i kovrdžama na glavi.
„Ti mi deluješ kao plemić“, kaza čovek, prilazeći Metu.
„On je pr...“, poče Talmanes, pre nego što ga Met žurno prekide.
„Pretpostavljam da jesam“, reče Met gledajući Talmanesa.
„Ja sam Barlden, ovdašnji gradonačelnik", reče taj čovek i prekrsti ruke. „Dobrodošli ste ako hoćete da trgujete. Samo znajte da nemamo mnogo viškova."
„Zacelo imate nešto sira", primeti Talmanes. „To proizvodite, zar ne?"
„Sve što se nije ubuđalo ili pokvarilo, potrebno je nama", odgovori gradonačelnik Barlden. „Tako stvari stoje, u današnje vreme", onda se pokoleba. „Ali ako imate tkaninu ili odeću za razmenu, možda bismo mogli da napabirčimo nešto da vas na jedan dan nahranimo."
