Oluja na obzorju полностью

„Morate da se obavestite o vremenskom ograničenju izlaska. Trgujte, ogrejte se pored ognjišta na neko vreme, ali znajte da svi stranci moraju do sumraka napustiti grad."

Met pogleda oblačno nebo. „Ali do sumraka jedva da ima tri sata!"

„To su naša pravila", šturo odgovori Barlden.

„To je besmisleno", kaza Džolina, okrećući se od seljanki, pa potera konje malo bliže Metu i Talmanesu, a njeni Zaštitnici - kao i obično - pođoše za njom kao senke. „Gazda Barldene, ne možemo da pristanemo na tu suludu zabranu. Razumem zašto ste kolebljivi u ova opasna vremena, ali zacelo uviđate zašto vaša pravila nisu primenljiva u ovom slučaju."

Čovek je sve vreme prekrštenih ruku ćutao.

Džolina napući usne, pa namesti šake na uzdama tako da se njen prsten Velike zmije jasno video. „Da li znamenje Bele kule u današnje vreme znači tako malo?"

„Mi poštujemo Belu kulu.“ Barlden pogleda Meta. On jeste pametan. Gledanje Aes Sedai pravo u oči ume da ima za posledicu gubitak rešenosti. „Ali naša pravila su stroga, moja gospo. Žao mi je.“

Džolina frknu. „Pretpostavljam da su vaši gostioničari nezadovoljni tim pravilima. Kako će da izađu na kraj ako ne mogu da iznajmljuju sobe putnicima?"

„Gostionice primaju nadoknade za to“, grubo reče gradonačelnik. „Tri sata. Obavite šta imate, pa idite svojim putem. Namera nam je da se ponašamo prijateljski prema svima koji ovuda prolaze, ali ne možemo dopustiti da se naša pravila krše.“ To rekavši, okrenu se i ode. Usput mu se pridruži jedna omanja skupina mišićavih ljudi, s tim da je nekoliko njih nosilo sekire. Ali ne preteći, već opušteno - kao da su sekli drva za ogrev i slučajno došli do varoši. Svi zajedno. I zaputiše se u istom smeru kao gradonačelnik.

„Rekao bih da nismo dobrodošli", promrmlja Talmanes.

Met klimnu. U tom trenutku, u glavi mu zazveketaše kockice. Plamen ga spalio! Rešio je da ne obraća pažnju na njih. Svejedno mu nikada i nisu od neke pomoći. „Hajde da nađemo neku krčmu", kaza pa potera Kockicu napred.

„I dalje si rešen da ovde provedeš noč, je li?“, upita Talmanes i nasmeši se kada se pridruži Metu.

„Videćemo", reče Met, ne mogavši a da ne sluša zveket onih kockica. „Videćemo."

Met je prilikom prvog prolaska kroz selo ugledao tri gostionice. Jedna beše na kraju glavne ulice, i ispred nje su gorela dva jaka fenjera, premda noć još nije pala. Ti krečani zidovi i prozori od bistrog stakla privući će Aes Sedai kao plamen moljce. To je zacelo gostionica za putujuće trgovce i velikodostojnike dovoljno nesrećne da se zateknu u tim brdima.

Ali stranci sada ne mogu tu da borave. Koliko li je ta zabrana dugo na snazi? Kako li se to gostionice izdržavaju? I dalje mogu da nude kupku i hranu, ali bez iznajmljivanja soba...

Met nije verovao u gradonačelnikovu primedbu o tome da se gostionicama „nadoknađuje" šteta. Ako ne čine ništa korisno za selo, zašto da im se onda bilo šta plaća? To je baš čudno.

Bilo kako bilo, Met nije pošao u lepu gostionicu, niti u onu koju je Tom odabrao. Ta nije bila na glavnoj ulici, ali jeste bila na jednoj širokoj ulici odmah ka severoistoku. Poslužiće za prosečne goste, ugledne muškarce i žene koji ne vole da troše više nego što moraju. Vidi se da se ta zgrada lepo održava, da će kreveti biti čisti, a obroci zadovoljavajući. Meštani mogu tu povremeno odlaziti na piće, mahom kada smatraju da ih žene previše drže na oku.

Poslednju gostionicu bilo bi najteže naći, samo da Met nije znao gde tačno da je traži. Bila je tri ulice od središta naselja, u zadnjem zapadnom uglu sela. Ispred nje nije visila nikakva tabla; samo je jedna drvena daska, izrezbarena tako da liči na pijanog konja, bila postavljena u jedan od prozora. Ni u jednom prozoru nije bilo stakla.

Iznutra je dopirala svetlost i čuo se smeh. Većina stranaca osećala bi nelagodu zbog toga što nema natpisa i što blizu gostionice nema uličnih svetiljki. To je zapravo pre krčma nego gostionica; Met čisto sumnja da u njoj ima bilo čega sem nekoliko ležaja u zadnjoj prostoriji, koji se mogu iznajmiti za bakrenjak. To je mesto za opuštanje meštana koji naporno rade. Pošto se veče približava, mnogi su sasvim sigurno već stigli. To je mesto za zajedništvo i odmaranje, da se s prijateljima popuši prstohvat duvana. I da se bacaju kockice.

Met se nasmeši i sjaha, pa veza Kockicu za jedan stub napolju.

Talmanes uzdahnu. „Valjda shvataš da verovatno sipaju vodu u piće.“

„Onda ćemo naručiti dvostruko više pića“, odvrati Met, odvezujući nekoliko vrećica s novcem sa svog sedla i gurajući ih u džepove kaputa. Mahnu vojnicima da ostanu i da čuvaju konja. Tovarna životinja nosila je kovčeg s novcem. U njemu je bila Metova lična zaliha; on se nikada ne bi kockao s platama Družine.

„Pa dobro“, reče mu Talmanes. „Ali valjda shvataš da ću se postarati da nas dvojica nađemo ljudsku krčmu kada stignem do Četiri Kralja. Moram da te obrazujem, Mete. Sada si princ. Moraš da...“