Oluja na obzorju полностью

„Na spratu“, odgovori mu jedna od njih. „Pije čaj dok joj se ruka toliko trese da postoji opasnost da će slomiti porcelan."

„Stalno joj govorimo da nije zarobljenica", reče druga Devica. „Samo ne može da ode."

To je i jednoj i drugoj bilo smešno. Rand baci pogled u stranu kada mu se Ruark pridruži u ulazu. Visoki plamenokosi poglavar klana pređe pogledom po sobi i odmeri blistavi svećnjak pod tavanicom i ukrasne vaze. Rand je znao šta mu je na umu. „Možete da uzmete petinu", kaza, „ali samo od bogataša koji žive u ovoj četvrti."

Ne radi se tako; trebalo bi da dopusti Aijelima da uzmu petinu od svih - ali Ruark se nije bunio. Ono što su Aijeli učinili kada su zauzeli Bandar Eban i nije bilo pravo osvajanje, mada se jesu borili protiv razbojnika i siledžija. Možda nije trebalo ništa da im da. Ali kad razmisli o takvim zamkovima, ima više nego dovoljno blaga za Aijele - makar među najbogatijima.

Device klimnuše, kao da su to očekivale, pa otrčaše - verovatno da krenu da biraju svoj deo. Dobrejn ih je zabrinuto gledao. Kairhijen je nekoliko puta pretrpeo aijelske petine.

„Nikada nisam razumela zašto im dopuštaš da pljačkaju kao razbojnici koji su naleteli na karavan s pospalim stražarima", kaza Korela, smešeći se dok je ulazila u prostoriju. Izvi obrvu kada ugleda zadivljujući nameštaj. „A ovo je baš lepo mesto. To je kao da dopuštaš vojnicima da gaze pupoljke, zar ne?"

Jesu li nju sada poslali da izađe na kraj s njime, kada je uzdrmao Merisu? Ona prijatno pogleda Randa u oči, ali on je nastavio da je gleda sve dok nije skrenula pogled. Pamtio je kada to nije radilo na Aes Sedai.

On se okrenu Dobrejnu. „Ovde si uradio dobar posao", reče velmoži. „Bez obzira na to što nisi uspostavio red na onako velikom području kao što sam ja to želeo. Prikupi svoje oružnike. Narišmi je rečeno da vam otvori kapiju za Tir."

„Tir, milostivi?", iznenađeno upita Dobrejn.

„Da“, odgovori Rand. „Kaži Darlinu da prestane da mi dosađuje glasnicima. Neka nastavi da prikuplja snage; dovešću ga u Arad Doman kada ocenim da je trenutak za to dobar.“ To će biti nakon njegovog susreta sa Kćeri Devet meseca, koji će mnogo toga odrediti.

Dobrejn je delovao blago snuždeno - ili je to samo Randov utisak? Dobrejn retko kada menja izraz lica. Zamišlja li on to kako venu sve nade da će dobiti to kraljevstvo? Da li on to kuje zaveru protiv Randa? „Da, milostivi. Pretpostavljam kako bi trebalo da smesta krenem?"

Dobrejn nam nikada nije dao povoda da sumnjamo u njega. Čak je prikupio podršku za to da Elejna stupi na Sunčev presto!

Rand je predugo bio daleko od njega. Predugo da bi mogao da mu veruje. Ali najbolje je da ga sada pošalje nekud drugde; imao je previše vremena da tu pusti korenje i obezbedi sebi uporište, a Rand ne veruje nijednom Kairhijenjaninu da je u stanju da izbegne igranje s politikom.

„Da, odlaziš za sat vremena", odgovori Rand, pa se okrenu da pođe uz skladno belo stepenište.

Dobrejn ga pozdravi, kao i uvek - bez reći, pa izađe služeći se glavnim ulazom. Smesta je poslušao. Ni reč nije rekao da se pobuni. On jeste dobar čovek. Rand to zna.

Svetlosti, šta mi se to dešava?, pomisli Rand. Moram da verujem nekome. Zar ne?

Verujemo..., prošapta Lijus Terin. Da, možda možemo da mu verujemo. On ne može da usmerava. Svetlosti, sebi ne možemo da verujemo nimalo...

Rand stisnu zube. Ako se ne bude mogao pronaći Alsalam, nagradiću Oobrejna kraljevstvom. Ituralde ga ne želi.

Stepenište se dizalo pravo i širilo se do jednog odmorišta, a onda se razdvajalo i uvijalo do sprata, tu dodirujući odmorište s dve različite strane. „Potrebna mi je prijemna dvorana", obrati se Rand slugama, „i presto. Brzo."

Manje od deset minuta kasnije Rand je sedeo u bogato ukrašenoj primaćoj sobi na spratu i čekao da mu dovedu trgovkinju Miliser Čagmar. Bogato izrezbarena stolica od belog drveta u kojoj je sedeo nije baš bila presto, ali poslužiće. Možda ju je Miliser takođe koristila za prijeme. Ta prostorija jeste imala razmeštaj pomalo nalik prestonoj dvorani, s jednim malčice izdignutim postoljem na kom je on sedeo. I postolje i pod su bili prekriveni zeleno-crvenim tepihom s kitnjastim šarama koje su se slagale s porcelanom Morskog naroda na postoljima po uglovima. Četiri široka prozora iza njega - dovoljno velika da se kroz njih prođe - propuštala su u prostoriju sunčevu svetlost što je dopirala sa oblačnog neba i padala mu na leđa kako se naginjao napred sedeći u stolici, naslanjajući se jednom rukom preko kolena. Figurica je stajala na podu neposredno ispred njega.