Potera konja pre nego što iko stigne da dovede u pitanje njegove postupke. Tai’daišarova kopita dobovala su po ulicama od nabijene zemlje, omekšalim od vlage. Kiša tu često pada; Bandar Eban je glavni lučki grad severozapada. Nije veliki grad kao oni na jugu, ali ipak zadivljuje. Redovi i redovi četvrtastih kuća, podignutih od drveta, s po jednim ili dva sprata, delovali su kao dečje kockice naslagane jedna povrh druge, savršeno četvrtaste i odvojenih spratova. Grad je bio prepun njih i spuštale su se niz blagu padinu prema ogromnoj luci.
Grad je kod luke bio najširi, tako da je podsećao na glavu čoveka koji je široko razjapio usta, kao da hoće da ispije čitav okean. Pristaništa su bila bezmalo prazna; jedini ukotvljeni brodovi behu nekolika plovila Morskog naroda - s tri jarbola - i neki ribolovački brodovi. Ogromna luka delovala je još praznije zbog nedostatka brodova.
Bio je to prvi znak da u Bandar Ebanu nije sve kako treba.
Sem doslovce prazne luke, najupečatljivija stvar u gradu bili su barjaci. Vijorili su se - ili visili sa sve do jedne zgrade, ma koliko bila ona neugledna.
Mnogi od tih barjaka označavali su kakav je zanat smešten u određenoj zgradi - baš kao što bi to u Kaemlinu pisalo na jednostavnoj drvenoj tabli. Barjaci su bili daleko kitnjastiji nego što je to uobičajeno, jarkih boja, i vijorili su se na vetru iznad zgrada. Odgovarajući barjaci nalik na tapiserije visili su sa zidova većine zdanja, a na njima je pismenima jarkih boja pisalo ko je vlasnik, glavni zanatlija i trgovac u svakoj radnji. Čak su i na porodičnim kućama visili barjaci sa imenima porodica koje su u njima živele.
Bakarne puti i tamne kose, Domanci vole odeću jarkih boja. Domanke su zloglasne po svojim haljinama, koje su dovoljno oskudne da zgražavaju. Priča se da čak i veoma mlade domanske devojčice vežbaju umeće obmanjivanja muškaraca, pripremajući se za dan kada će odrasti.
Taj prizor, svih njih kako stoje po ulicama i gledaju, bio je skoro dovoljan da prene Randa iz turobnih misli. Možda bi pre godinu dana i blenuo u njih, ali sada jedva da ih je video. Zapravo, činilo mu se da su Domanci daleko manje upečatljivi tako okupljeni u gomilu. Cvet na livadi prepunoj korova uvek je zadivljujuć prizor, ali ako čovek svakoga dana prolazi pored cvetnih leja, nijedan cvet mu ne privlači pažnju nešto posebno.
Iako tako rasejan, prepoznao je znake gladi. Nije mogao a da ne prepozna te jezive izraze na dečjim licima, ispijena lica odraslih. Grad je do pre nekoliko nedelja bio u potpunoj pometnji, mada su Dobrejn i Aijeli opet uspostavili vladavinu zakona. Prozori na nekim zgradama bili su ili loše popravljeni ili zatarabljeni, a neki barjaci su očigledno u skorije vreme bili pocepani i traljavo zakrpljeni. Vladavina zakona je ponovo uspostavljena, ali njegovo odsustvo i dalje je svima u jasnom sećanju.
Randova skupina stiže do glavnog raskršća, a na velikim barjacima što su se nad njim vijorili pisalo je da je reč o Trgu Arandi, pa Dobrejn povede povorku na istok. Mnogi Aijeli sa Kairhijenjaninom imali su crvene poveze na glavama, koji su ih označavali kao sisvai’aman. Zmajeva koplja. Ruark je u logorima oko grada i u obližnjim varošima razmestio nekih dvadeset hiljada Aijela, ali sada većina Domanaca zasigurno zna da ti Aijeli slede Ponovorođenog Zmaja.
Randu je bilo drago kada je čuo da su brodovi sa žitom Morskog naroda napokon stigli s juga. Nadao se da će to jednako pomoći da se uspostavi red koliko i ono što su Dobrejn i Aijeli učinili.
Povorka skrenu u bogati deo grada. Znao je gde će ga naći davno pre nego što su kuće počele da deluju skuplje; što je dalje moguće od pristaništa, ali ipak na pristojnom rastojanju od gradskih zidina. Rand je bogataše mogao da nađe i bez karte. Gradski raspored gotovo da je nametao gde se nalaze.
Jedan konj zatopta pored Randa. Isprva je pretpostavio da je to Min - ali ne, ona jaše iza njega, u društvu Mudrih. Da li ga ona to sada drugačije gleda, ili on to samo umišlja? Seća li se njegovih prstiju oko svog grla svaki put kada mu vidi lice?
To je Merisa, na krotkoj smeđoj kobili, dojahala do njega. Aes Sedai su pobesnele zbog toga što je Rand prognao Kecuejn. To nije iznenađivalo. Aes Sedai vole da deluju spokojno i kao da u potpunosti vladaju sobom i okolnostima oko sebe, ali Merisa i ostale ulizivale su se Kecuejn kao što bi se neki seoski gostioničar dodvoravao kralju koji mu je u gostima.
Tarabonka je danas nosila svoj šal, čime je isticala povezanost sa Zelenim ađahom. Možda ga nosi kako bi povećala svoj uticaj. Rand u sebi uzdahnu. Očekivao je sučeljavanje, ali nadao se da će se zbog premeštanja logora to ipak odložiti dok se strasti ne stišaju. Na izvestan način on poštuje Kecuejn, ali nikada joj nije verovao. Posledice neuspeha mora imati, i osećao je veliko olakšanje što je razrešio šta će s njom. Više se oko njega neće ispredati njene niti.
Ili će ih makar biti manje.
