Oluja na obzorju полностью

„Njegovi postupci tebe se ne tiču", odvrati Ninaeva.

„Ninaeva, mene se čitav svet tiče." On je pogleda. „Zar se ne slažeš?"

Ona otvori usta, nesumnjivo da bi se brecnula na njega, ali pokoleba se kada ga pogleda u oči. Svetlosti, pomislio je, videvši bojazan na njenom licu. Sada to mogu i Ninaevi da uradim. Šta li to vide kada me pogledaju? Zbog tog pogleda u njenim očima, uplašio se samoga sebe.

„Lan će biti dobro", kaza mu Ninaeva, skrećući pogled.

„Zaputio se u Malkijer, zar ne?"

Ona pocrvene.

„Pre koliko vremena?", upita Rand. „Nije već stigao do Pustoši, zar ne?" Oslobođen da sledi ono što vidi kao svoju dužnost i usud, Lan će se potpuno sam zaputiti pravo u Malkijer. Kraljevstvo - njegovo kraljevstvo - koje je pre više decenija Pustoš progutala, kada je on bio novorođenče.

„Dva ili ti meseca", odgovori ona. „Možda malo duže. Jaše ka Šijenaru, da stane u Procep, makar to morao da učini sam."

„Želi osvetu", tiho kaza Rand. „Da osveti ono što ne može da se odbrani.“

„On vrši svoju dužnost!", odvrati Ninaeva. „Ali., brinem se zbog njegove ishitrenosti. Uporno je tražio od mene da ga odvedem u Krajine, pa sam to i učinila. Ali ostavila sam ga u Saldeji. Želela sam da bude što je dalje moguće od Procepa. Moraće da pređe preko teško prohodnog zemljišta da bi stigao tamo gde se zaputio."

Rand oseti studen u sebi kada pomisli na Lana kako jaše prema Procepu. U suštini - u smrt. Ali ništa ne može da učini u vezi s tim. „Žao mi je, Ninaeva", reče joj, premda to nije osećao. U poslednje vreme mu je teško da oseća bilo šta.

„Zar misliš da sam ga poslala samog?", prasnu ona. „Obojica ste vunoglavi! Postarala sam se da dobije sopstvenu vojsku, premda je ne želi."

Ona je sasvim u stanju da učini nešto tako. Možda je poslala upozorenje u Lanovo ime preostalim Malkijercima. Lan je čudna mešavina; odbio je da digne barjak Malkijera, ili da se proglasi njegovim kraljem, jer se bojao da će svoje preživele zemljake povesti u smrt. Ali savršeno je voljan da lično jaše u tu smrt, sve u ime časti.

Da li ja to činim?, pomislio je Rand. Da li ja jašem u smrt u ime časti? Ali ne, ovoje nešto drugo. Lan ima izbora. Nema proročanstava koja kažu da će Lan poginuti, šta god taj čovek pretpostavlja o svojoj sudbini.

„Svejedno bi mu pomoć koristila", nelagodno reče Ninaeva. Uvek joj je nelagodno kada moli za pomoć. „Njegova vojska će biti mala. Čisto sumnjam da će dugo izdržati protiv Troloka."

„Da li će on napasti?“, upita je Rand.

Ninaeva se pokoleba. „Nije kazao", odgovori. „Ali da - mislim da hoće. Rande, on misli da ti ovde traćiš vreme. Ako stigne i sakupi vojsku, pa zatekne Troloke kako se prikupljaju kod Tarvinovog procepa... da, mislim da će napasti."

„Onda će zaslužiti šta god da dobije, zato što je odjahao sam", odgovori Rand, Ninaeva se namršti na njega. „Kako to možeš da kažeš?"

„Moram", tiho reče Rand. „Poslednja bitka samo što nije otpočela. Možda će se moj napad na Pustoš odigrati u isto vreme kad i Lanov. Možda i neće." Zamišljeno zastade. Ako Lan i njegova vojska, kakva god bila, napadnu neprijatelja kod Procepa... možda će to privući pažnju. Ako Rand ne napadne tu, to će iznenaditi Senku. Mogao bi da ih napadne tamo gde ne očekuju, dok su sve oči uprte u Lana.

„Da“, zamišljeno kaza Rand. „Njegova smrt bi zaista mogla da mi posluži."

Ninaeva besno razrogači oči, ali Rand nije obraćao pažnju na nju. Jedno veoma tiho mesto, duboko u njemu, bilo je prožeto brigom za svog prijatelja. On mora da zanemari tu zabrinutost, da je ućutka. Ali taj glas mu je sve vreme šaputao.

Nazvao te je prijateljem. Ne napuštaj ga.

Ninaeva je obuzdavala svoj bes, što je zadivilo Randa. „Opet ćemo razgovarati o ovome", odsečno mu kaza. „Možda nakon što ti se ukaže prilika da razmisliš o tome šta prepuštanje Lana njegovoj sudbini tačno znači."

On o Ninaevi voli da misli kao o istoj onoj ratobornoj Mudrosti koja je u Dvema Rekama stalno vikala na njega. Oduvek je izgledalo kao da se previše trudi, kao da je zabrinuta da će drugi zbog njene mladosti zanemariti njeno zvanje. Ali od tada je mnogo porasla.

Stigoše do zamka, gde je pedeset Bašerovih vojnika stražarilo pred kapijama. Oni kao jedan pozdraviše kada Rand prođe između njih. Prošao je Aijele ulogorene ispred zamka, pa sjahao kod konjušnice i premestio pristupni ključ s petlje na sedlu u poveći džep na svom kaputu - više torbicu prikopčanu za kaput - sašiven baš za tu statuicu. Šaka koja je visoko držala kuglu dizala se iz dubina tog džepa.