Oluja na obzorju полностью

„U redu", reče mu Rand. „Ako su već toliko tvrdoglavi u vezi s tim, odabraću drugo mesto. Vrati se kod njih i saopšti im da ćemo se sastati u Falmeu." Iza njih Flin tiho zazvižda.

„Milostivi", zausti Nef, „to je dobrano unutar seanšanskih granica."

„Znam", odgovori Rand, krajičkom oka gledajući Flina. „Ali to mesto ima... izvestan istorijski značaj. Bićemo bezbedni; ti Seanšani su kruto vezani svojom čašću. Neće nas napasti ako stignemo pod mirovnim barjakom."

„Jesi li siguran?" tiho ga upita Nef. „Milostivi, ne dopada mi se kako me gledaju. Svi do jednog me gledaju s prezirom. S prezirom i sažaljenjem, kao da sam neko izgubljeno pseto koje traži otpatke iza gostionice. Plamen me spalio, ali muka mi je od toga."

„Moj gospodaru, oni njihovi okovratnici su im stalno pri ruci", javi se Flin. „Bez obzira na primirje, svrbeće ih ruke da ih svima nama stave oko guše."

Rand sklopi oči, držeći bes u sebi, osećajući kako slani vetar s pučine duva preko njega. Otvori oči i zagleda se u nebo okovano tmurnim oblacima. Ne želi da razmišlja o okovratniku oko svog vrata i o svojoj šaci koja davi Min. To je prošlost.

Sada je tvrđi od čelika. Niko ne može da ga slomi.

„Moramo da sklopimo mir sa Seanšanima", kaza. „Bez obzira na sve razlike."

„Razlike?", upita Flin. „Milostivi, ne bih rekao da se to može nazvati razlikama. Hoće da nas porobe sve do jednog, a možda i da nas pogube. Još misle da nam i jednima i drugima čine uslugu!“

Rand ga pogleda pravo u oči. Flin se nije bunio; niko nije odaniji od njega. Ali Rand svejedno učini da se on pokunji i pogne glavu. Razdor se ne može trpeti. Razdor i laži doveli su ga do okovratnika. Toga više neće biti.

„Izvinjavam se, moj gospodaru", naposletku mu reče Flin. „Plamen me spalio ako Falme nije odličan izbor! Svi će od straha zuriti u nebo, pazi šta ti kažem."

„Idi sada s porukom, Nefe", reče mu Rand. „Hoću da se ovo završi."

Nef klimnu, pa okrenu konja i kasom se udalji od povorke, a omanja skupina aijelskih stražara mu se pridruži. Čovek može da Putuje samo s mesta koje dobro poznaje, pa zato nije mogao jednostavno da ode s pristaništa. Rand nastavi da jaše, uznemiren ćutanjem Lijusa Terina. Luđak je u poslednje vreme neobično povučen. Randu bi trebalo da je drago zbog toga, ali zapravo je uznemiren. To ima nekakve veze sa onom neznanom silom koju je Rand dodirnuo. I dalje mu se često dešavalo da čuje luđaka kako jeca, prestravljeno mrmljajući sebi u bradu.

„Rande?"

Okrenu se, pošto nije čuo približavanje Ninaevinog konja. Bila je u zelenoj haljini smelog kroja, skromnoj po domanskim merilima, ali i dalje daleko oskudnijoj nego bilo šta što bi i pomislila da obuče u vreme kada je još bila u Dvema Rekama.

Ima pravo da se menja, pomisli Rand. Šta je oskudnije odevanje naspram činjenice da sam ja naredio progonstva i pogubljenja?

„Šta si odlučio?" upita ga ona.

„Sastajemo se s njima u Falmeu“, kaza joj on.

Ona nešto promrlja.

„Nisam te čuo?", reče joj on.

„O, samo sam rekla da si vunoglava budala", odvrati mu ona, prkosno ga gledajući pravo u oči.

„Falme će im odgovarati*', odgovori Rand.

„Da“, kaza ona. „Tako ćeš im u potpunosti biti u šakama."

„Ninaeva, ne mogu da čekam", kaza on. „Jeste da je ovo opasan potez, ali moram se odvažiti na njega. Međutim, čisto sumnjam da će napasti."

„Jesi li i poslednji put sumnjao?", upita ona. „Kada su ti spalili šaku?"

On pogleda svoj patrljak. „Malo je verovatno da će ovoga puta neki Izgubljeni biti s njima."

„Možeš li biti siguran u to?"

On je pogleda pravo u oči, a ona mu uzvrati, ne skrećući pogled, što u poslednje vreme kao da veoma malo ljudi može. Naposletku, on odmahnu glavom. „Ne mogu biti siguran u to."

Ona frknu u odgovor, time nagoveštavajući da je u toj raspravi pobedila. „Pa, samo ćemo morati da budemo oprezniji nego inače. Možda će se oni osećati nelagodno zbog sećanja na poslednji put kada si bio u Falmeu."

„Nadam se", odgovori on.

Ona promrmlja sebi nešto u bradu, ali nije je čuo. Ninaeva nikada neće biti sjajna Aes Sedai; suviše je slobodna sa svojim osećanjima, a naročito sa svojom naravi. Rand to nije smatrao manom; s Ninaevom makar uvek zna na čemu je. Ona je užasna kada je reč o igranju igara, zbog čega je dragocena. Veruje joj. Ona je jedna od tek nekolicine.

Verujemo joj, zar ne?, upitao ga je Lijus Terin. Možemo li?

Rand nije odgovarao. Završio je obilazak pristaništa. Ninaeva je ostala pored njega. Delovala je neraspoloženo, mada Rand nije znao zašto. Pošto je Kecuejn prognana, Ninaeva može da igra ulogu njegovog glavnog savetnika. Zar joj nije drago zbog toga?

Možda je zabrinuta zbog Lana. Kada se Rand okrenu da povede povorku nazad prema središtu grada, upita je: „Jesi li čula nešto od njega?"

Ninaeva ga ošinu pogledom. „Koga?"

„Znaš koga“, odgovori Rand, jašući pored niza jarkocrvenih barjaka, koji su se njihali povrh jednog reda kuća, gde su živeli potomci samo jedne porodice.