Oluja na obzorju полностью

Otišao je u svoju prestonu dvoranu. Sada ne može da je zove nikako drugačije, pošto su mu doneli kraljev presto. Bio je preveliki, pozlaćen i ukrašen draguljima na rukonaslonima i na naslonu iznad glave. Dragulji su štrčali kao iskolačene oči, tako da je presto delovao preterano kitnjasto, što se Randu nikada nije dopadalo. Presto nije bio u palati. Jedan od mesnih trgovaca „čuvao" ga je od nereda. Možda je razmišljao da prisvoji presto i u prenesenom značenju.

Uprkos njegovoj razmetljivosti, Rand je seo na presto, nameštajući se tako da ga pristupni ključ u džepu ne bode u bok. Gradski moćnici nisu bili sigurni šta da misle o njemu, što mu je sasvim odgovaralo. Nije se proglasio kraljem, ali njegove vojske su zauzele prestonicu. Govori o povratku Alsalama, ali sedi na njegovom tronu kao da na to ima pravo. Nije se uselio u dvor. Želeo je da ne znaju na čemu su.

Zapravo, još ništa nije odlučio. Mnogo će toga zavisiti od današnjih izveštaja. Klimnu Ruarku kada ovaj uđe; mišićavi Aijel odgovori isto tako. Rand onda siđe s prestola i on i Ruark sedoše na okrugli ćilim izrađen u bojama koje su se vrtložile i postavljen ispred postolja zastrtog zelenim tepihom. Kada je prvi put to učinio, izazvao je popriličnu zapanjenost među domanskim poslušnicima i činovnicima njegovog sve brojnijeg dvora.

„Rande al’Tore, pronašli smo i zarobili još jednog od njih“, kaza mu Ruark. „Alamindra Katren krila se na posedima svog rođaka, blizu severne granice; ono što smo saznali na njenom imanju odvelo nas je pravo k njoj."

To znači da su sada četiri člana Trgovačkog saveta u njegovim rukama. „Šta je s Mešan Dubaris? Rekao si da ćeš možda i nju zarobiti."

„Mrtva je", odgovori Ruark. „Pre nedelju dana nastradala je u rukama rulje."

„Jesi li siguran u to? Možda je to laž, predviđena da te zavara."

„Nisam svojim očima video telo", odgovori Ruark. „Ali videli su ga ljudi u koje imam poverenja, i kažu da odgovara njenom opisu. Prilično sam siguran da je reč o pravom tragu."

Dakle, četvoro zarobljenih i dvoje mrtvih. To znači da valja naći još četvoro pre nego što bude imao dovoljno članova da naredi da izaberu novog kralja. To neće biti najčasniji izbor u domanskoj istoriji - pa zašto se onda gnjavi oko toga? Mogao bi da imenuje kralja, ili da uzme presto za sebe. Zašto uopšte mari za to šta Domanci smatraju ispravnim?

Ruark ga je gledao. U očima aijelskog poglavara videlo se da je zamišljen. Verovato se pitao isto to.

„Nastavi da tragaš", reče mu Rand. „Ne nameravam da uzmem Arad Doman za sebe; naći ćemo pravog kralja ili ćemo se postarati da Savet trgovaca bude okupljen kako bi mogli da izaberu novog. Nije me briga ko će to biti, sve dok nije neki Prijatelj Mraka."

„Kako kažeš, Kar’a’karne", odgovori Ruark i krene da ustane.

„Ruarče, red je važan", reče Rand. „Nemam vremena da lično zavedem red u ovom kraljevstvu. Nije nam ostalo još mnogo do Poslednje bitke." Pogleda Ninaevu, koja je prišla nekolikim Devicama u kraju male dvorane.

„Hoću da do kraja ovog meseca još četiri člana Trgovačkog saveta budu u našim rukama."

„Rande al’Tore, namećeš zahtevnu brzinu", odgovori Ruark.

Rand ustade. „Samo mi nađi te trgovce. Ovi ljudi zaslužuju da imaju vođe."

„A kralja?"

Rand baci pogled u stranu, gde je Miliser Čadmar stajala, a aijelski stražari pažljivo motrili na nju. Delovala je... iscrpljeno. Njena nekada gusta i blistava vrana kosa bila je prikupljena u punđu, očigledno jer joj je tako lakše da se stara o njoj. Haljina joj je bila i dalje skupocena, ali izgužvana, kao da je predugo nosi. Oči su joj se crvenele. I dalje beše prelepa, ali kao što bi neka slika i dalje bila prelepa da je zgužvana, pa raširena po stolu.

„Neka bi našao vode i hlada, Ruarče", kaza mu Rand u znak da može da ode.

„Neka bi našao vode i hlada, Rande al’Tore." Visoki Aijel ode, a neka od njegovih kopalja pođoše za njim. Rand duboko udahnu, pa se vrati razmetljivom prestolu i sede na njega. Prema Ruarku se ophodi s poštovanjem koje on zaslužuje. Prema ostalima... pa, i prema njima će se ophoditi kako zaslužuju.

Nagnu se napred i mahnu Miliser da priđe. Jedna Devica munu je u leđa i natera da pođe napred. Žena je delovala daleko bojažljivije nego kada je prvi put kročila pred Randa.

„Pa?", upita je on.

„Moj gospodaru Zmaju...", poče ona, osvrćući se oko sebe, kao da traži pomoć od domanskih domostrojitelja i poslušnika koji su tu stajali. Oni nisu obraćali pažnju na nju; čak je i onaj kicoš lord Ramšalan skrenuo pogled.

„Govori, ženo", zatraži Rand.

„Glasnik kog si tražio", poče ona. „Mrtav je."

Rand duboko udahnu. „A kako se to desilo?"

„Ljudi koje sam odredila da paze na njega", brzo odgovori ona, „nisam shvatala koliko se loše ponašaju prema glasniku! Ma, danima mu nisu davali vode, pa ga je uhvatila groznica..."

„Drugim rečima", kaza Rande, „ništa nisi izvukla iz njega, pa si ga ostavila u tamnici da trune, setivši ga se samo kada sam ja zahtevao da mi ga dovedeš."