Oluja na obzorju полностью

Kada je već kod vladara, udata je za kralja. On možda nema kraljevstvo, ali Lan jeste kralj. Makar njoj, ako već nikome drugom. Život u Dvema Rekama nije za njega. A istini za volju, nije ni za nju. Taj jednostavni život - nekada nije mogla da zamisli nikakav drugačiji - sada joj deluje dosadno i kao da ne bi bio u stanju da je ispuni.

Ipak, teško joj je da ne oseća setu, naročito kada gleda noćnu sumaglicu.

„Eno“, reče Merisa, glasa ispunjenog napetošću. Ona je, skupa s Kecuejn i Korelom, stajala i gledala u drugom smeru - ne jugozapadno preko grada i okeana - već ka istoku. Ninaeva je skoro rešila da ne pođe s njima, pošto nimalo nije sumnjala da Kecuejn nju krivi za svoje izgnanstvo. Međutim, prilika da vidi prikaze bila joj je previše primamljiva.

Ninaeva se okrenu od grada i pređe preko zidina kako bi se pridružila ostalima. Korela je pogleda krajičkom oka, ali Merisa i Kecuejn nisu obraćale pažnju na nju. Ninaevi je to odgovaralo, mada joj je i dalje išlo na živce to što je Korela - iz Žutog ađaha - i dalje tako suzdržana i ne prihvata je. Korela je prijatna, puna razumevanja, ali potpuno nevoljna da prizna kako je Ninaeva takođe pripadnica Žutog. Pa, ta žena će morati da promeni mišljenje kada Egvena osvoji Belu kulu.

Ninaeva proviri kroz grudobrane, šestareći pogledom po mračnom krajoliku ispred grada. Razaznavala je ostatke straćara koje su se sve doskora gurale uz gradske bedeme. Opasnosti - neke prave, a neke preterane - u unutrašnjosti zemlje, naterale su većinu izbeglica da se naguraju u gradske ulice. Rand većinu svog vremena i dalje troši na izlaženje na kraj s njima i s bolešću i glađu koje ih prate.

Iza srušenog sirotinjskog naselja behu samo žbunje, zakržljalo drveće i neka izlomljena drvena stvar, možda kolski točak. Obližnja polja bila su jalova. Zaorana i zasejana, ali svejedno jalova. Svetlosti! Zašto usevi više ne rastu? Odakle će naći hranu za predstojeću zimu?

Bilo kako bilo, trenutno ne gleda to. Šta je to Merisa videla? Gde...

A onda i Ninaeva to ugleda. Nalik na pramen morske magle, sićušni sjaj promicao je nad tlom. Rastao je, nadimajući se kao mali olujni oblak, blistajući od biserne svetlosti, poput oblaka na nebu. Onda poprimi obličje čoveka u hodu. Potom iz blistave magle izroni još prilika. Za nekoliko trenutaka, čitava blistava povorka hodala je mračnim tlom, krećući se žalobnim korakom.

Ninaeva se naježi, pa onda u mislima strogo prekori samu sebe. Možda to jesu aveti mrtvih, ali s te daljine svakako ne predstavljaju opasnost, no ma koliko pokušavala, nije mogla da prestane da se ježi po rukama.

Povorka je bila predaleko da bi ona mogla da razazna previše pojedinosti. U njoj su bili i muškarci i žene, u blistavoj odeći koja se talasala i mreškala kao gradski barjaci. Prikaze nisu imale boju, već su bile samo blede, za razliku od većine duhova koji se u poslednje vreme javljaju.

Te se prikaze u potpunosti sastoje od neobičnog, onostranog svetla. Nekoliko prilika u toj skupini - koja je sada brojala njih dvestotinak - nosilo je nekakav veliki predmet. Nekakvu nosiljku. Ili... ne. Reč je o kovčegu. Je li to, dakle, neka pogrebna povorka iz davne prošlosti? Šta se desilo tim ljudima i zašto su se vratili u svet živih?

Glasine koje kruže gradom kažu da se ta povorka prvi put pojavila noč nakon što je Rand stigao u Bandar Eban. Stražari na zidinama, najverovatnije najpouzdaniji, to su joj nelagodno potvrdili.

„Ne vidim razloga za toliko uzbuđenja", reče Merisa svojim tarabonskim naglaskom i prekrsti ruke. „Aveti, svi smo se navikli na njih do sada, zar ne? Ove aveti bar ne uzrokuju da se ljudi tope ili pale.“

Izveštaji iz grada govore da su „slučajevi" sve češći. Ninaeva je samo u poslednjih nekoliko dana istražila tri pouzdana izveštaja što su govorili o ljudima kojima su bube probile kožu s unutrašnje strane i pokuljale iz njih, ubivši. Takođe se desilo da je neki čovek jednog jutra nađen na svom krevetu potpuno preobražen u spaljeni ugljen. Negova posteljina nije bila ni oprljena. To telo je videla sopstvenim očima.

Aveti ne izazivaju te pojave, ali ljudi su počeli da ih krive za njih. Valjda je bolje da krive aveti nego Randa.

„Ovo čekanje u gradu, to dovodi do ludila", nastavi Merisa.

„Vreme koje provodimo u ovom gradu zaista se čini besplodnim", saglasi se Korela. „Trebalo bi da krenemo odavde. Čule ste kako je izjavio da će Poslednja bitka ubrzo početi."

Ninaeva oseti nalet brige za Lana, a onda i bes prema Randu. On i dalje misli da ako otpočne svoj napad u isto vreme kada i Lan napad na Tarvinov procep, da će moći da zbuni svoje neprijatelje. Lanov napad bi vrlo lako mogao biti početak Poslednje bitke. Zašto onda Rand neće da pošalje vojsku da pomogne Lanu?

„Da", reče Kecuejn zamišljeno, „verovatno je u pravu." Zašto je namakla tu kapuljaču preko lica? Rand očigledno nije nigde u blizini.

„Onda svi mi imamo još više razloga da nastavimo dalje“, strogo kaza Merisa. „Rand al’Tor je budala! A Arad Doman, nebitan je. Kralj ili bez kralja? Kakve to veze ima?“