Većina izbeglica ležala je ogrnuta otrcanom ćebadi, pored ono malo jadnih stvari koje su imali. Neko lonac, a neko pokrivač. Jedna devojčica je imala malu krpenu lutku, koja je nekada možda bila lepa, ali je sada ostala bez jedne ruke. Rand je svakako veoma delotvoran kada je reč o osvajanju zemalja, ali njegovim kraljevstvima je potrebno nešto više od deljenja žita. Potrebna im je postojanost i potrebno im je nešto - neko u koga mogu da veruju. Rand postaje sve gori i u jednom i u drugom.
Odakle li se čuje taj kašalj? Vrlo malo izbeglica je htelo da priča s njom i kolebljivo su joj odgovarali na pitanja. Kada je napokon našla tog dečaka, bila je više nego razljućena. Njegovi roditelji rasprostrli su ležaje u prolazu između dve drvene radnje, a otac je ustao da joj stane na put kada im se približila. Bio je to žgoljavi Domanac tamne čupave brade i gustih brkova, koji su nekada možda bili potkresani po domanskom običaju. Nije nosio kaput, a košulja mu je bila skoro potpuno pocepana.
Ninaeva mu uputi pogled koji je naučila davno pre nego što je postala Aes Sedai i on joj se skloni s puta. Zaista, muškarci umeju da budu takve budale! Sin mu verovatno umire, a on se suprotstavlja jednoj od retkih osoba u tom gradu koje mogu da mu pomognu. Žena je bila pametnija, što je obično slučaj. Dodirnula je svog supruga po nozi, zbog čega je on spustio pogled. Naposleku je tiho zagunđao i sklonio se.
Ženine crte lica bilo je teško videti od prljavštine, prošarane linijama koje su za sobom ostavljale suze. Proteklih nekoliko noći očigledno joj je bilo teško.
Ninaeva kleknu - ne obraćajući pažnju na oca koji se nadvijao nad njom - pa povuče ćebe s lica deteta u ženinom naručju. Dečak je bio ispijen i bled, a oči mu zatreptaše i otvoriše se u bunilu.
„Koliko dugo kašlje?", upita Ninaeva, vadeći bilje iz torbice za pojasom. Nema ga mnogo, ali moraće da posluži.
„Nedelju dana, gospo", odgovori žena.
Ninaeva razdraženo coknu, pa pokaza obližnju limenu zdelu. „Napuni to", prasnu na oca. „Imaš sreće što je dečak i ovoliko preživeo belu drhtavicu; vrlo verovatno da bez pomoći ne bi preživeo noć."
Uprkos pređašnjoj nevoljnosti, otac požuri da je posluša i napuni zdelu vode iz obližnjeg bureta. Zbog čestih kiša, bar vode beše dovoljno.
Ninaeva prihvati zdelu i umeša u nju lekovito bilje, a onda izatka nit Vazduha i zagreja vodu. Voda poče malčice da se puši, a otac opet stade da gunđa. Ninaeva odmahnu glavom; oduvek je slušala kako su Domanci razumni kada je reč o upotrebi Jedne moći. Mora da su ih nemiri u gradu zaista pogodili.
„Pij", kaza ona dečaku, pa kleknu i stade da koristi svih pet Moći u jednom zamršenom tkanju Lečenja, koje je koristila nagonski. Njena sposobnost izazivala je strahopoštovanje kod nekih Aes Sedai, ali prezir kod drugih. Bilo kako bilo, njen način lečenja bio je delotvoran, bez obzira na to što ne može da objasni kako radi to što radi.
To je i blagoslov i kletva divljakuša. Postoje mnoge stvari koje druge Aes Sedai s mukom uče, a ona može da ih radi nagonski. Međutim, teško joj je da se oduči od nekih loših navika koje je stekla.
Dečak, premda omamljen, odgovori na zdelu prinetu usnama. Njeno Lečenje prostre se preko njega dok je pio, a on se ukoči i oštro udahnu. Lekovito bilje nije nužno, ali pomoći će mu da se osnaži nakon teškog Lečenja. Prevazišla je naviku da uvek koristi bilje kada Leči, ali i dalje je mislila kako ono ima svoju ulogu i da je korisno.
Otac preteći kleknu, ali Ninaeva prinese vrhove prstiju njegovim nedrima i odgurnu ga. „Daj detetu vazduha.“
Dečak trepnu, a Ninaeva vide kako mu se svest vraća u pogled. Dete blago zadrhta. Ninaeva Zakopa kako bi ocenila u kojoj je meri Lečenje bilo uspešno. „Groznica ga je prošla“, kaza i klimnu, pa ustade i pusti Jednu moć. „Narednih nekoliko dana moraće dobro da jede; opisaću vas upravnicima pristaništa i dobićete dodatnu hranu.
Žena posramljeno spusti pogled. „Nikada ne bismo..."
„Više ništa ne prihvatam zdravo za gotovo", odvrati Ninaeva. „Bilo kako bilo, trebalo bi da preživi ako radite kako sam vam rekla. Neka noćas popije ostatak ovog napitka, gutljaj po gutljaj ako mora. Ako groznica opet počne, dovedite mi ga u Zmajev dvor."
„Da, moja gospo", kaza žena kada muž kleknu i smešeći se prihvati dečaka.
Ninaeva uze svoju svetiljku i ustade.
„Gospo", zausti žena. „Hvala ti.“
Ninaeva se osvrnu. „Trebalo je odavno da mi ga dovedeš. Ne zanima me kakva glupa sujeverja ljudi šire - Aes Sedai vam nisu neprijatelji. Ako znaš još nekoga ko je bolestan, ohrabri ih da nas posete."
Žena klimnu, a muž je delovao pokunjeno. Ninaeva žustrim koracima izađe iz uličice i zaputi se mračnom ulicom, prolazeći pored ljudi koji su je posmatrali s mešavinom strahopoštovanja i užasa. Budale! Zar bi radije pustih da im rođena dece umru nego da ih dovedu da budu Izlečena?
