Oluja na obzorju полностью

„Sada“, kaza svoj trojici, „postaviću vam neka pitanja. Vi ćete mi odgovoriti. Nisam sigurna šta ću s vama da radim, pa stoga utuvite sebi u glavu kako bi vam najbolje bilo da budete veoma iskreni sa mnom."

Dvojica na zemlji pogledaše trećeg, koji je lebdeo na nevidljivim nitima Vazduha - pa klimnuše.

„Čovek kojeg su vam doveli" poče ona. „Kraljev glasnik. Kada je stigao?"

„Pre dva meseca", reče jedna protuva - onaj s jakom bradom i slomljenim nosem. „Došao je u vreći s patrljcima sveća iz zamka gospe Čadmar, baš kao svi zarobljenici."

„Vaša uputstva?"

„Da ga čuvamo", reče druga protuva. „Da ga održavamo u životu. Ne znamo mnogo, ovaj, gospo Aes Sedai. Džorgin sprovodi sva ispitivanja."

Ona pogleda debelog čoveka. „Ti si Džorgin?"

On nevoljno klimnu.

„I kakva su ti bila uputstva?"

Džorgin nije odgovarao.

Ninaeva uzdahnu. „Vidi", obrati mu se. „Ja sam Aes Sedai i moja reč me obavezuje. Ako mi kažeš ono što želim da znam, postaraću se da ti ne budeš osumnjičen za njegovu smrt. Zmaj ne mari za vas trojicu, u suprotnom ne biste i dalje bili zaduženi za ovo vaše malo... prenoćište."

„Bićemo oslobođeni ako progovorimo?", upita je debeli, odmeravajući je. „Daješ reč?"

Ninaeva se nezadovoljno osvrnu po sobici. Ostavili su gospu Čadmar u mraku, a oko vrata je bila nabijena tkanina, kako bi joj prigušila vrištanje. Ćelija je mračna, zagušljiva i skučena. Ljudi koji rade na takvom mestu jedva da zaslužuju život, a kamoli slobodu.

Ali mora da se izbori s daleko većom bolešću. „Da“, gorko mu odgovori Ninaeva. „I znaš da je to bolje nego što zaslužuješ."

Džorgin se pokoleba pa klimnu. „Spusti me, Aes Sedai, pa ću ti odgovoriti na pitanja."

Ona tako i učini. Taj čovek možda to ne zna, ali ona baš i nema mnogo vlasti nad njim; nema namere da iz njega izvuče odgovore služeći se njegovim sredstvima, a postupa bez Randovog znanja. Zmaju verovatno neće biti drago kad otkrije da je gurala nos u ono što je se ne tiče - ako mu ne pokaže da je nešto otkrila.

Džorgin se obrati onome sa slomljenim nosem. „Morde, prinesi mi stoličicu."

Mord najpre pogleda Ninaevu, tražići odobrenje, a ona mu odsečno klimnu. Džorgin smesti svoju telesinu na stoličicu, pa se nagnu napred i sklopi ruke ispred sebe. Podsećao je na neku ogromnu bubu, prevrnutu na bok.

„Ne znam šta hoćeš od mene", reče joj. „Izgleda da već sve znaš. Znaš za moju ustanovu i ljude koji su bili u njoj. Šta još ima da se zna?"

Ustanovu? Baš zanimljiv izraz za to mesto. „To su moja posla", odvrati Ninaeva, pa mu uputi pogled za koji se nadala da nagoveštava da se ono što se tiče Aes Sedai ne dovodi u pitanje. „Reci mi, kako je glasnik umro?"

„Bez dostojanstva", odgovori Džorgin. „Baš kao svi ljudi, po mom iskustvu."

„Budi određen, ili ćeš opet da visiš u vazduhu."

„Pre nekoliko dana otvorio sam ćeliju da ga nahranim. Bio je mrtav."

„Dakle, koliko je prošlo otkad si ga poslednji put nahranio?"

Džorgin frknu. „Ja ne izgladnjujem svoje goste, gospo Aes Sedai. Samo ih... ohrabrujem da slobodno kažu ono što znaju."

„A koliko si tog glasnika ohrabrivao?"

„Nedovoljno da bih ga ubio", odgovori joj tamničar braneći se.

„Ma hajde", kaza mu Ninaeva. „Taj čovek je mesecima bio utamničen kod tebe, navodno zdrav sve to vreme. A onda je iznenada umro dan pre nego što je trebalo da bude izveden pred Ponovorođenog Zmaja? Već sam ti obećala pomilovanje. Reci mi ko te je potplatio da ga ubiješ - i postaraću se da budeš zaštićen."

Tamničar odmahnu glavom. „Nije bilo tako. Kad ti kažem, samo je umro. To se ponekad dešava."

„Dosta mi je tvojih igara."

„Nije to igra, plamen te spalio!", prasnu Džorgin. „Zar misliš da čovek može da opstane u mom zanatu ako se pročuje da prima novac da bi ubijao svoje goste? Ne bi mogao da mu veruješ ništa više nego lažljivom Aijelu!"

Zanemarila je tu njegovu poslednju primedbu, mada je mislila da se takvom čoveku nikada ne može „verovati".

„Vidim", kaza Džorgin, „to svejedno nije bio zatvorenik kog bi ubio. Svi žele da znaju gde je kralj. Ko bi pa ubio jedinog čoveka koji to zna? Taj je vredeo dobre pare."

„Dakle, nije mrtav", pretpostavi Ninaeva. „Kome si ga prodao?"

„O, mrtav je", kroz smeh odgovori tamničar. „Da ga jesam prodao, ne bih dugo nakon toga ostao u životu. U mom poslu čovek brzo nauči takve stvari."

Ona se okrenu drugoj dvojici. „Laže li?“, upita ih. „Stotinu zlatih maraka onome ko mi da dokaz da laže."

Mord pogleda svog gazdu pa se namršti. „Gospo, za sto zlatnih maraka prodao bih i rođenu majku. Svetlost me spalila, ali bih. Međutim, Džorgin priča istinu. Onaj je bio pošteno mrtav. Zmajevi ljudi su ga proverili kada su nam doveli gospu."

Dakle, Rand je razmotrio tu mogućnost. Ali ona i dalje nema dokaza da joj ti ljudi govore istinu. Ako postoji nešto da se krije, oni su se zacelo iz sve snage potrudili da to zakopaju duboko. Rešila je da pokuša da krene u drugom smeru.

„Dakle, šta si otkrio", upita ona, „u vezi s kraljevim boravištem?"