Oluja na obzorju полностью

Džorgin samo uzdahnu. „Kao što sam rekao ljudima gospodara Zmaja i kao što sam kazao gospi Čadmar pre nego što je i ona završila u tamnici - i taj čovek je nešto znao, ali nije hteo da priča."

„Ma hajde", kaza mu Ninaeva, bacivši pogled na kovčeg sa oštrim oruđem. Morala je da smesta skrene pogled da ne bi pobesnela. „Čovek tvog... umeća... nije mogao da iz njega izvuče tu jednu jednostavnu stvar?"

„Mračni me odneo ako lažem!" Tamničar pocrvene kao da je to za njega bilo pitanje časti. „Nikada u životu nisam video da se čovek tako opire! Onakav lepotan je trebalo da popusti bez mnogo ohrabrivanja. Ali on nije. Pričao je o svemu sem o onome što smo hteli da čujemo!" Džorgin se nagnu prema njoj. „Gospo, ne znam kako mu je to polazilo za rukom. Plamen me spalio, ali ne znam! Kao da mu je neka... sila držala jezik za zubima. Kao da nije mogao da priča, sve i da je hteo!“

Dvojica pomočnika promrmljaše nešto sebi u bradu, izgledajući bojažljivo. Izgleda da je Ninaeva svojim ispitvanjem došla do nečega.

„Dakle, previše si ga pritisao“, pretpostavi Ninaeva. „I tako je umro.“

„Neka se sve nosi, ženo!“, procedi tamničar. „Krv i krvavi pepeo! Nisam ga ubio! Ponekad ljudi jednostavno umru.“

Nažalost, počela je da mu veruje. Džorgin je jedna beda od čoveka, kojem bi koristilo da provede makar deset godina radeći teške poslove pod budnim pogledom Mudrosti. Ali ne laže.

Toliko o njenim velikim namerama. Uzdahnu, pa ustade i tek tada shvati koliko je umorna. Svetlosti! Rand će zbog toga što je uradila verovatno prasnuti na nju, umesto da postane spreman da sluša njene savete. Mora da se vrati u zamak i da se naspava. Možda će sutra smisliti bolji način da pokaže Randu da je na njegovoj strani.

Ona mahnu stražarima da odvedu tamničara i njegove ljude gore, u prizemlje. Nakon toga, izatka Vazduh da zatvori vrata na ćeliji Miliser Čadmar. Ninaeva namerava da se postara da se zdravstveno stanje te žene poboljša. Bez obzira na to što je dostojna prezira, niko ne bi trebalo da se na taj način ophodi prema njoj. Rand će razumeti kada mu bude objasnila. Ma, Miliser deluje tako bledo kao da je dobila drhtavicu! Ninaeva rasejano priđe prorezu na vrhu vrata njene ćelije, pa izatka Duh kako bi se uverila da žena nije bolesna.

Čim otpoče Kopanje, Ninaeva se ukoči. Očekivala je da će otkriti da je Miliserino telo iznureno. Očekivala je da će zateći bolest, a možda i glad.

Nije očekivala da će zateći otrov.

Psujući, iznenada prenuta, Ninaeva širom otvori vrata ćelije i ulete unutra. Da, s lakoćom to vidi kroz Kopanje. Ninaeva je lično toliko dala jednom psu kojeg je trebalo uspavati. To je česta biljka, veoma gorkog ukusa. Nije najbolji otrov, pošto je veoma neprijatnog ukusa, a mora da se proguta.

Da, to je loš otrov - ako onaj ko se truje nije već zatočen i nema drugog izbora nego da jede hranu koja mu se daje. Ninaeva poče da Leči tako što je izatkala svih pet Moći, istiskujući otrov i dajući snagu Miliserinom telu. To je manje-više lako Lečenje, budući da otrov nije preterano jak. Ili mora da se upotrebi velika količina - kao što je ona učinila s psom - ili mora da se unese nekoliko puta da bi delovao. Ali ako se to radi tako lagano, izgledaće kao da je osoba tako otrovana umrla prirodnim putem.

Čim je Miliser izlečena, Ninaeva izjuri iz ćelije. „Stanite!", dreknu na muškarce. „Džorgine!"

Lurc, koji je bio na začelju, iznenađeno se osvrnu. Zgrabi tamničara Džorgina za ruku i okrenu ga.

„Ko sprema hranu zatvorenicima?", zatraži Ninaeva da čuje, odsečno hodajući prema njemu.

„Hranu?", upita Džorgin, delujući zbunjeno. „To je jedno od Kerbovih zaduženja. Zašto?"

„Kerb?"

„Dečak", odgovori Džorgin. „Niko bitan. Šegrt kog smo pre nekoliko meseci našli među izbeglicama. I to smo baš imali sreće što smo ga pronašli - naš poslednji šegrt je pobegao, a ovaj je već bio obučen da..."

Ninaeva ga ućutka dižući ruku, odjednom obuzeta strepnjom. „Dečak! Gde je?"

„Maločas je bio ovde...", odgovori Lurc, dižući pogled. „Otišao je sa..."

Gore se iznenada začu trčanje. Ninaeva opsova, vičući Tribenu da uhvati dečaka. Ona se progura do lestava i poče da se penje. Hitro se uspentra u radnju, a njeno svetlo dođe za njom. Tamničarevi pomoćnici stajali su u središtu prostorije, delujući zbunjeno, a Saldejac je upirao mač u njih. Upitno je pogleda.

„Dečak!", viknu ona.

Triben baci pogled ka vratima. Bila su otvorena. Pripremajući tkanja Vazduha, Ninaeva izlete na ulicu.

Tamo zateče onog dečaka, Kerba, kako ga nasred blatnjave ulice drže četiri sluge koje je dovela iz zamka, nakon što ih je zatekla kako se kockaju. Kako je ona zakoračila s pločnika na ulicu, tako su oni digli na noge dečaka koji se divlje otimao. Poslednji Saldejac stajao je kod dovratka, mača isukanog kao da je jurio da vidi je li ona u opasnosti.

„Izjurio je kroz vrata, Aes Sedai", reče jedan sluga, „kao da mu je Mračni za petama. Tvoj vojnik je otrčao da vidi jesi li u opasnosti, ali mi smo mislili da je bolje da uhvatimo ovog dečaka ovde pre nego što pobegne. Za svaki slučaj."