Oluja na obzorju полностью

On se smrknu i po tome kako je pribio šaku uz sto, a prsti mu zadrhtali od siline, videla je srdžbu u njemu. Po tome kako je stisnuo zube. Po tome kako je razrogačio oči. Takva silina.

„Potrebno mi je...“, poče on.

„Ne“, ponovi ona, osećajući se sve samouverenije. „Poklonićeš se preda mnom, Rande al’Tore. Neće biti obratno." Takva tama! Kako jedan čovek može da je sadrži? Činilo se kao da baca senku veličine planine.

Ona ne može da sklopi savezništvo s tim stvorom. Prestravljena je od te usijane mržnje, a užas je njoj nepoznato osećanje. Tom čoveku se ne sme dozvoliti da slobodno radi šta hoće. Mora biti sputan.

On ju je još malo posmatrao. „Dobro", kaza. Glas mu beše leden.

Okrenu se, pa odsečnim koracima ode iz paviljona, ne osvrćući se. Njegova pratnja pođe za njim; svi su, uključujući i marat’damane s pletenicom, delovali uznemireno. Kao da ni oni nisu bili sigurni šta - ili koga - slede u tom čoveku.

Tuon ga je gledala kao odlazi, boreći se za dah. Nije mogla dopustiti da ostali vide koliko je potresena. Ne smeju da saznaju kako ga se ona, u tom poslednjem trenutku, bojala. Gledala je sve dok njegova prilika u sedlu nije zašla iza padina. A ruke su joj se i dalje tresle. Nije imala poverenja u sebe da progovori, a da joj glas ne zadrhti.

Niko ni reč nije rekao za sve to vreme koliko joj je bilo potrebno da se smiri. Možda su bili potreseni koliko i ona. Možda su osetili njenu zabrinutost. Naposletku, dugo pošto je Al’Tor otišao, Tuon ustade. Okrenu se i pogleda okupljene - Krv, vojskovođe, vojnike i stražare. „Ja sam carica", tiho kaza.

Kao jedan, svi padoše na kolena, čak i Visoka krv, pa se prostreše po zemlji.

To je jedini obred koji je bio potreban. O, odigraće se svečano krunisanje u Ebou Daru, s povorkama, paradama i prijemima. Prihvatiće lične zavete odanosti od svakog pripadnika Krvi i imaće priliku - po tradiciji - da lično pogubi bilo koga od njih, bez ikakvog razloga, ako misli da se taj protivio njenom usponu na presto.

Sve će se to odigrati - i još više od toga. Ali njena izjava bila je istinsko krunisanje. Izgovorila je to Kći Devet meseca, nakon vremena žaljenja.

Proslave će otpočeti istog trena kada.im naredi da ustanu. Slavlje će trajati deset dana. To je neophodno. Ona je potrebna svetu. Svetu je potrebna carica. Od tog trenutka, sve će se promeniti.

Kada da’kovejl ustaše i zapevaše hvalospeve njenom krunisanju, Tuon priđe generalu Galganu. „Pošalji glas generalu Julanu", tiho mu kaza. „Reci mu da pripremi napad na marat’damane iz Tar Valona. Moramo da zadamo udarac protiv Ponovo rođenog Zmaja - i to brzo. Ne sme se dopustiti da ovaj čovek postane snažniji nego što već jeste.

„Putovanje sam započela u Tiru“, poče Verin, sedajući na Metovu najbolju stolicu, od tamne orahovine i s lepim smeđim jastučetom. Tomas stade iza nje, držeći balčak svog mača. „Cilj mi je bio da odem u Tar Valon.“

„Kako si onda završila ovde?", upita Met, i dalje sumnjičav dok je sedao na klupu postavljenu jastucima. On mrzi to čudo; potpuno je nemoguće na toj klupi sedeti, a da to bude udobno. Jastuci nisu ni od kakve pomoći. Nekako, zbog njih je još nezgodnije da se sedi. Krvavu stvar mora da su osmislili poludeli i razroki Troloci, pa je napravili od kostiju prokletih. To je jedino razumno objašnjenje.

Promeškolji se na klupi i skoro pozva da mu donesu drugu stolicu, ali Verin nastavi da priča. Mandevin i Talmanes bili su odmah na ulazu u šator - prvi je stajao prekrštenih ruku, a drugi je seo na pod. Tom je sedeo na podu na drugoj strani šatora, proračunato gledajući Verin. Bili su u Metovom manjem prijemnom šatoru, koji je bio predviđen samo za kratke dogovore između zapovednika. Met nije želeo da uvede Verin u svoj pravi primaći šator, pošto su u njemu i dalje bili razastrti planovi za napad na Traster.

„I ja se isto to pitam, Metrijume Kautone", odgovorila je Verin smešeči se, dok je njen stari zaštitnik stajao iza njene stolice. „Kako li sam završila ovde? To svakako nisam nameravala. A ipak - evo me.“

„Verin Sedai, pričaš o tome kao da se gotovo slučajno dogodilo", primeti Mandevin. „Ali reč je o nekoliko stotina liga!“

„Sem toga“, dodade Met, „možeš da Putuješ. Zato, ako si već nameravala da odeš u Belu kulu, zašto onda nisi krvavo Otputovala tamo i završila s tim?“

„Dobro pitanje", kaza Verin. „Zaista. Mogu li dobiti malo čaja?"

Met uzdahnu, pa se opet promeškolji na zloj klupi i mahnu Talmanesu da izda naređenje. Talmanes ustade, pa na tren izađe iz šatora da prenese naredbu, a onda se vrati i opet sede.

„Hvala ti", kaza Verin. „Grlo mi se baš osušilo." Zračila je onom rasejanošću tako uobičajenom za sestre iz Smeđeg ađaha. Zbog rupa u pamćenju, Metu je njegov prvi susret s Verin bio veoma maglovit. Zapravo, sve njegovo sećanje na nju mu je maglovito, ali čini mu se kako je nekada mislio da ona ima učenjačku narav.