Oluja na obzorju полностью

„O?" reče Tuon. „A šta je s Metrimom Kautonom?“

Da, to ga je iznenadilo. Ponovorođeni Zmaj trepnu, neznatno otvarajući usta. „Met?", kaza. „Poznaješ Meta? Kako...“

„Oteo me je“, odgovori mu Tuon. „I vukao me je preko skoro cele Altare."

Ponovorođeni Zmaj je zabezeknuto pogleda, pa zatvori usta. „Sada se sećam“, tiho reče. „Video sam te. S njim. Nisam te povezao sa onim licem. Mete... šta si to radio?"

Ti si nas video?, sumnjičavo je pomislila Tuon. Dakle, ludilo se jeste pokazalo. Hoće li zbog toga biti lakše ili teže upravljati njim? Nažalost, verovatno ovo potonje.

„Pa“, naposletku reče Al’Tor, „verujem da je Met imao svoje razloge. Uvek ih ima. A mora se priznati da mu oni u datom trenutku deluju tako razumno..."

Dakle, Metrim zaista poznaje Ponovorođenog Zmaja; on će se njoj pokazati kao sjajno sredstvo. Možda je upravo stoga i naveden na njen put, da bi ona imala načina da sazna šta može o Ponovorođenom Zmaju. Moraće ga vratiti pod svoje kako bi joj mogao pomoći s tim.

Metu se to verovatno neće dopasti, ali moraće da se opameti. On je prvi princ gavranova. Moraće da bude uzdignut do Visoke krvi, da obrije glavu i da nauči kako da živi prikladno. Sve to kao da je sramoti - iz nekih razloga koje sebi ne može da objasni.

Nije mogla da se suzdrži a da ne postavi još jedno malo pitanje u vezi s njim. Delimično zbog toga što je ta tema izgleda onespokojavala Al’Tora, a delimično zbog toga što je bila radoznala. „Kakav je čovek taj Metrim Kauton? Moram priznati da ga vidim pomalo kao bezobraznu protuvu, koja isuviše hitro traži izgovore da izvrda zavetima koje je položila."

„Ne pričaj tako o njemu!" Iznenađujuće, te reči je izgovorila marat’damane, koja je stajala pored Al’Torove stolice.

„Ninaeva...", poče Al’Tor.

„Ne ućutkuj me, Rande al’Tore", odbrusi ta žena i prekrsti ruke. „On je i tvoj prijatelj." Žena pogleda Tuon pravo u oči. U oči. Jedna marat’damane!

„Metrim Kauton je jedan od najboljih ljudi koje ćeš u životu upoznati, tvoja visosti, i neću da slušam loše reči o njemu. Šta je pošteno, pošteno je“, nastavi ona.

„Ninaeva je u pravu", nevoljno kaza Al’Tor. „On je dobar čovek. Met povremeno deluje kao da je malo neotesan, ali čovek ne može ni da poželi boljeg prijatelja. Mada ume da gunđa zbog onoga što ga njegova savest tera da čini."

„Spasao mi je život", reče marat’damane. „Spasao me je dovodeći sebe u veliku opasnost - i to kada se niko drugi nije ni setio da me potraži." Oči su joj iskrile od besa. „Da, pije i kocka se daleko više nego što bi trebalo. Ali ne pričaj o njemu kao da ga poznaješ - jer ga ne poznaješ. Ispod svega toga, njegovo srce je od zlata. Ako si ga povredila...“

„Povredila?“, reče Tuon. „Om je oteo mene!“

„Ako je to učinio, imao je povoda“, odvrati Rand al’Tor.

Takva odanost! Opet je bila primorana da ponovo razmotri svoje viđenje Metrima Kautona.

„Ali ovo je nebitno", reče Al’Tor i odjednom ustade. Jedan pripadnik Mrtve straže isuka mač. Al’Tor ga ošinu pogledom, a Kejrid smesta mahnu tom čoveku, koji posramljeno vrati mač u kanije i spusti pogled.

Al’Tor spusti dlan na sto, pa se nagnu i zagleda u Tuonine oči. Ko to može da skrene pogled s tih napetih sivih očiju, poput čelika? „Ništa od ovoga nije bito. Met nije bitan. Naše sličnosti i naše razlike nisu bitne. Sve što je bitno - jeste potreba. A ti si mi potrebna.“

Nagnu se još više prema njoj, nadvijajući se. Telo mu se nije promenilo, ali odjednom je izgledalo kao da je stotinu stopa visok. Govorio je istim onim spokojnim, prodornim glasom, ali sada se u njemu čula pretnja. Oštrina.

„Moraš da opozoveš svoju vojsku", reče joj on bezmalo šapatom. „Moraš da potpišeš primirje sa mnom. Ovo nisu molbe. Ovo je moja volja."

Tuon iznenada oseti kako čezne da mu se pokori, da mu udovolji. Primirje. Primirje bi bilo izvrsno, jer bi joj pružilo priliku da učvrsti svoju vlast u zemljama koje je zauzela. Mogla bi se pripremiti da povrati red u Seanšanu. Mogla bi da privuče i obuči nove vojnike. Tako mnogo mogućnosti otvorilo se pred njom, kao da joj je um iznenada bio rešen da vidi sve prednosti savezništva s njim, a nijednu manu.

Ona posegnu za tim manama, upirući se da vidi nevolje u savezništvu s tim čovekom. Ali one joj pobegoše iz uma. Nije mogla da ih pohvata i da u sebi obrazuje primedbe. Paviljonom je zavladao muk, a čak se i lahor stišao.

Šta joj se to dešava? Ostala je bez daha, kao da joj je neka težina pritisla nedra. Osećala se kao da ne može da učini ništa drugo no da popusti pred voljom tog čoveka!

Njegov izraz lica bio je zlokoban. Uprkos popodnevnoj svetlosti, lice mu je bilo u senci - daleko više nego bilo šta drugo pod paviljonom. Gledao ju je pravo u oči, a ona je disala ubrzano i plitko. Krajičkom oka kao da je videla nešto oko njega. Tamno mreškanje, oreol crnila koji iz njega zrači i izobličuje vazduh, kao velika vrelina. Grlo joj se stegnu, a usne stadoše da obrazuju reči. Da. Da. Učiniću kako kažeš. Da. Moram. Moram.

„Ne“, reče ona, jedva uspevši da prošapće.