Oluja na obzorju полностью

I tako sam prešla na drugu stranu hodnika i počela da se upoznajem s tom sobom. Baš kada sam pomislila da sam je upoznala dovoljno dobro da bih otvorila kapiju, ponovo su me prekinuli. Ovoga puta, gostioničar je - daleko posramljenije - objasnio da je njegova žena za vreme jutarnjeg čišćenja izgubila prsten u toj sobi. Žena se probudila usred noći veoma uznemirena. Gostioničar je - delujući sasvim iznureno - uz izvinjavanje zamolio da se opet premestim."

„Pa?“, upita Met. „Slučajnost, Verin."

Ona ga pogleda, izvivši obrvu, pa se nasmeši kada se on opet pomeri na klupi. Plamen sve spalio, on se ne migolji!

„Metrime, odbila sam da se premestim", kaza ona. „Rekla sam gostioničaru da slobodno može da pretraži moju sobu nakon što odem, pa sam mu obećala da neću odneti nikakav prsten koji budem pronašla. Onda sam mu zalupila vrata." Srknu čaj. „Nekoliko trenutaka kasnije u gostionici je buknuo požar - žeravica iz ognjišta otkotrljala se na pod, tako da je čitava gostionica sagorela do temelja. Srećom, svi su pobegli, ali gostionica je izgubljena. Umorni i krmeljivi, Tomas i ja smo morali da odemo u susedno selo i da tamo potražimo smeštaj.“

„Pa?“, ponovi Met. „Meni to i dalje zvuči kao slučajnost."

„To je trajalo tri dana", nastavi Verin. „Prekidali su me i kada sam pokušala da se upoznam s nekim mestom van građevine. Slučajni prolaznici molili su da priđu našoj vatri, jedno drvo nam je palo na logor, stado ovaca je protutnjalo pored nas, uhvatila nas je oluja. Razni nasumični događaji stalno su me sprečavali da se upoznam s krajem u kom se nalazim."

Talmanes tiho zazvižda. Verin klimnu. „Svaki put kada bih pokušala da se upoznam s mestom na kom se nalazim, nešto bi pošlo po zlu. Iz nekog razloga, svaki put bih neumitno bila pomerena. Međutim, kada sam rešila da neću da se upoznajem s tim mestom i da ne nameravam da otvaram kapiju, ništa se ne bi dešavalo. Neko drugi bi možda nastavio dalje i na neko vreme digao ruke od Putovanja, ali moja priroda mi nije dala mira i počela sam da proučavam tu pojavu. Ispostavilo se da je veoma pravilna."

Krvavi pepeo. Trebalo bi da samo Rand može da radi takve stvari ljudima. Ne i Met. „Po tome što pričaš, trebalo bi da si u Tiru.“

„Da“, odgovori ona. „Ali ubrzo sam počela da osećam kao da me nešto vuče. Nešto me je cimalo, privlačilo. Kao da...“

Met se opet promeškolji. „Kao da je neko zario krvavu udicu u tebe? I da stoji nedaleko i blago je - ali uporno vuče?“

„Da“, odgovori Verin, pa se nasmeši. „Baš dobar opis.“

Met nije odgovorio.

„Rešila sam da putovanje nastavim svakodnevnijim sredstvima. Mislila sam da moja nemogućnost da Putujem možda ima nekakve veze sa Al’Torovom blizinom, ili možda sa postepenim rastakanjem Šare, zbog uticaja Mračnoga. Našla sam mesto u jednom trgovačkom karavanu koji je putovao na sever, prema Kairhijenu. Imali su prazna kola i bili su spremni da mi ih iznajme po razumnoj ceni. Bila sam veoma iznurena zbog toga što sam dane i dane provela budna zbog požara, uplakane dece i stalnog seljakanja iz jedne gostionice u drugu. Bojim se da sam zbog toga spavala daleko duže nego što bi trebalo. Tomas je takođe dremao.

Kada smo se probudili, otkrili smo da je karavan skrenuo na severozapad umesto ka Kairhijenu. Razgovarala sam s predvodnikom karavana, a on mi je objasnio da je u posednji čas primio dojavu da će njegova roba postići bolju cenu u Murandiji nego u Kairhijenu. Dok je razmišljao o tome, pomenuo je da je zaista trebalo da me obavesti o toj promeni, ali je na to zaboravio."

Opet srknu čaj. „Tada sam već bila uverena da me neko nekud navodi. Pretpostavljam da većina ljudi to ne bi ni primetila, ali ja dugo izučavam prirodu ta’verena. Karavan nije previše skrenuo prema Murandiji - prošao je samo jedan dan puta - ali kada se to upari sa onim privlačenjem koje sam osetila, bilo je dovoljno da donesem zaključak. Razgovarala sam sa Tomasom i rešili smo da izbegavamo da idemo tamo gde nas vuku. Lelujanje je lošija zamena za Putovanje, ali nema to ograničenje koje zahteva da područje bude dobro poznato. Otvorila sam kapiju, ali kada smo stigli na kraj našeg putovanja, nismo izašli u Tar Valonu, već u jednom seocetu u severnoj Murandiji!

To ne bi trebalo da je bilo moguće. Međutim, kada smo porazgovarali o tome, Tomas i ja smo shvatili da je on sa čežnjom pričao o jednom lovu u kom je nekada učestvovao i koji se održavao u selu Traster, dok sam ja u istom tom trenutku otvarala kapiju. Mora da sam dopustila da se usredsredim na pogrešno mesto.“

„I evo nas ovde“, kaza Tomas, ruku prekrštenih i s nezadovoljnim izrazom na licu, dok je stajao iza stolice svoje Aes Sedai.

„Odista", kaza Verin. „Zanimljivo, zar se nećeš složiti, mladi Metrime? Slučajno sam završila ovde, na tvom putu, baš kada ti je potreban neko ko ume da izatka kapiju za tvoju vojsku?"

„To bi i dalje mogla biti slučajnost."

„A privlačenje?"

On na to nije znao šta da kaže.