Oluja na obzorju полностью

Prišao je paviljonu, a s njegove leve strane prilazila je jedna marat’damane. Žena je bila u haljini boje vedrog neba, opervaženoj tkaninom nalik na oblake. Kosa joj je bila prikupljena u jednu tamnu pletenicu i na sebi je nosila kitnjast, previše upadljiv nakit. Izgleda da je zbog nečega ljuta, pošto su joj veđe namrštene a usne stisnute. Tuon zadrhta zbog nje. Čovek bi pomislio da se nakon putovanja s Metrimom navikla na marat’damane. Ali nije tako. One su neprirodne. Opasne. Tuon ne može da se oseća lagodno u blizini damane kojoj nije stavljen povodac ništa više nego što bi mogla da trpi da joj se travojezik uvija oko gležnja i da joj jezikom palaca po koži.

Naravno, ako ju je marat’damane uznemiravala, onda su dva čoveka sa Zmajeve desne strane to činila još više. Jedan od njih, jedva nešto stariji od dečaka, nosio je kosu u pletenicama za čije su krajeve bili privezani zvončići. Drugi je bio stariji, sede kose i preplanulog lica. Uprkos razlici u godinama, obojica su hodala s nehajnom razmetljivošću ljudi sviknutih na bitku. Obojica su bili u crnim kaputima, sa svetlucavim pribadačama na visokim okovratnicima. Aša’mani - tako se zovu. Muškarci koji mogu da usmeravaju. Izrodi koje je najbolje brzo ubiti. U Seanšanu je bilo svega nekoliko onih koji su - žudeći za prednošću koju njihovi neprijatelji ne bi očekivali - pokušali da obuče te Corovande dun, te Vihore crnih duša. Budale su brzo nastradale, počesto uništene upravo alatkama kojima su želele da ovladaju.

Tuon se pribra. Kejrida i Mrtvu stražu oko nje iznenada savlada napetost. Beše to jedva primetno - stisnute pesnice, lagano disanje. Tuon se nije okrenula prema njima, mada je potajno dala znak Selukiji.

„Zadržite spokoj", Glas se tiho obrati ljudima.

Tako će i učiniti - oni su Mrtva straža. Tuon je mrzela to što je morala da iznese tu opomenu, pošto im je to spustilo pogled. Ali neće dozvoliti da dođe do nekakvog propusta. Susret s Ponovorođenim Zmajem biće opasan. To je neizbežno - čak i s dvadeset damana i sul’dam sa obe strane paviljona. Čak i s Kejridom iza njenih leđa i kapetanom Muzengeom i odredom strelaca koji čekaju na jednom prekrivenom krovu u blizini. Čak i sa Selukijom sa svoje desne strane, napetom i spremnom da napadne, kao džagvin na visokom stenju. Čak i sa svim tim oko sebe - Tuon je izložena. Ponovorođeni Zmaj je kao lomača koja je neobjašnjivo buknula unutar neke kuće. Ne možeš je sprečiti da ne ošteti sobu. Sve što možeš jeste da se nadaš kako će ti poći za rukom da spaseš zgradu.

Prišao je stolici naspram Tuon i seo, i ne dovodeći u pitanje to što ga je postavila kao sebi ravnog. Ona zna da se ostali pitaju zašto i dalje nosi pepeo žaljenja, zašto se nije proglasila caricom. Vreme određeno za žaljenje se završilo, ali Tuon nije stupila na presto.

Bilo je to zbog tog čoveka. Carica ni s kime ne može da se susretne kao sa sebi ravnim, čak ni s Ponovorođenim Zmajem. Ali Kći Devet meseca... ovaj čovek bi mogao biti njoj ravan. I stoga je oklevala. Ponovorođeni Zmaj verovatno se ne bi dobro poneo da se neko postavi kao viši u odnosu na njega, bez obzira na to što taj neko ima savršeno opravdan razlog da to učini.

Dok je sedao, munja sevnu između dva oblaka u daljini, mada je Malaji - jedna od damana koje umeju da predviđaju vreme - uporno tvrdila da u blizini nema kiše. Munje kada nema kiše. Dobro pazi šta radiš, pomislila je, tumačeći to znamenje, i pazi šta pričaš. To baš i nije najjasnije moguće znamenje. Da makar malo više pazi šta radi, morala bi da poleti u vazduh kako ne bi načinila pogrešan korak!

„Ti si Kći Devet meseca", kaza Ponovorođeni Zmaj. Bila je to izjava, a ne pitanje.

„Ti si Ponovorođeni Zmaj", odgovori ona. Gledajući te čelične oči, shvatila je da je njen prvi utisak bio pogrešan. To nije mlad čovek. Da, telo mu možda jeste mlado - ali te oči... to su drevne oči.

On se malčice nagnu prema njoj, a Mrtva straža se nape, tako da kožno remenje na oklopima zaškripa. „Sklopićemo mir", kaza Al’Tor. „Danas. Ovde."

Selukija tiho zasikta. Njegove reči zvučale su kao zahtev. Tuon mu je ukazala veliko poštovanje time što ga je postavila kao sebi ravnog, ali niko ne naređuje carskoj porodici.

Al’Tor pogleda Selukiju. „Slobodno reci svojoj telohraniteljki da može da se opusti", kaza on suvim glasom. „Ovaj susret se neće pretvoriti u sukob. Neću dopustiti da dođe do toga."

„Ona je moj Glas", pažljivo odgovori Tuon, „i moj Istinozborac. Moj telohranitelj je čovek iza moje stolice."

Al’Tor tiho frknu. Dakle, on je oštrovid - ili ima sreće. Malo ljudi tačno pretpostavi kakva je Selukijina prava uloga.

„Želiš mir", kaza mu Tuon. „Kakvi su uslovi tvoje... ponude?"

„Nije reč o ponudi, već o nužnosti", odgovori Al’Tor. Govorio je tiho. Svi ti ljudi pričaju tako brzo, ali Al’Torove reči imaju težinu. Podsetio ju je na njenu majku. „Poslednja bitka se bliži. Tvoj narod zacelo pamti proročanstva.