Sunce samo što je zašlo i veče samo što je palo. Poručnik-general Julan - koji će lično predvoditi napad - mislio je da je najbolje da polete kasno. Njihov napad počeće po mraku, što će ih zakloniti od očiju ljudi koji možda drže na oku obzorje u Ebou Daru. Nekada bi takav oprez bio nepotreban. Zar je bitno da li žitelji Ebou Dara vide kako stotine to rakena poleću? Vesti ne putuju brže od rakenskih krila.
Ali njihovi neprijatelji mogu da se kreću daleko brže nego što bi trebalo. Bilo da im ter’angreal, tkanje ih nešto treće daje tu sposobnost, ona je krajnje opasna. Najbolje je služiti se potajom. Let ka Tar Valonu potrajaće nekoliko dana.
Fortuona priđe narednom vojniku. Ženina crna kosa bila je upletena. Fortuona je poljubi u čelo i izriče iste one obredne reči. Tih petoro su Krvonoževi. Prstenovi od crnog kamena kojeg su svi nosili bili su ter’angreali koji će im podariti snagu i brzinu, i ogrnuti ih tamom, omogućavajući im da se stope sa senkama.
Međutim, te neverovatne sposobnosti imaju svoju cenu, jer ti prstenovi crpu život iz onih koji ih nose i ubijaju ih za svega nekoliko dana. Ako se skine, to se neznatno usporava, ali kada se prstenje jednom pokrene - tako što vlasnik prstena kapne jednu kap krvi na njega dok ga nosi - to postaje nepovratno.
To petoro se neće vratiti. Ma šta pohod postigao, oni će ostati da pobiju što više marat’damana mogu. To je strašna šteta - te damane bi trebalo da budu povezane - ali bolje je pobiti ih nego ih ostaviti u rukama Ponovorođenog Zmaja.
Fortuona priđe narednom vojniku u kratkom redu, pa ga poljubi i blagoslovi ga.
Tako mnogo toga se promenilo nakon njenog susreta s Ponovorođenim Zmajem. Njeno novo ime bilo je samo jedan pokazatelj toga. Sada se čak i Visoka krv prostire pred njom. Njeni so’đin - uključujući i Selukiju - obrijali su kosu s glava. Ubuduće će brijati desnu stranu glava i puštati kosu s leve strane, uplićući je u pletenicu kako raste. Za sada nose kape s leve strane.
Običnim ljudima se po hodu vidi da se osećaju samopouzdanije i ponosnije. Ponovo imaju caricu. To je jedna stvar ispravljena u svetu u kom je mnogo šta pošlo po zlu.
Fortuona poljubi poslednjeg od pet Krvonoževa, izgovarajući reči koje ih osuđuju na smrt, ali i na junaštvo. Udalji se od njih, a Selukija stade pored nje. General Julan istupi i duboko se pokloni. „Neka carica, neka bi živela večno, zna da je
„To je znano", reče Selukija. „Neka te Svetlost prati. Znaj da je njeno veličanstvo, neka bi živela večno, danas videla kako su tri latice pale s mlade prolećne ruže. Znamenje tvoje pobede se pokazalo. Ispuni ga, generale, i tvoja će nagrada biti velika."
Julan ustade, pa pozdravi udarcem pesnice po nedrima, tako da metal zazveketa po metalu. Povede vojnike prema torovima s to’rakenima, a pet Krvonoževa krenuše prvi. Za nekoliko trenutaka, prvo stvorenje se zatrča niz dugi pašnjak ispred torova, omeđen stubovima i zastavicama, pa se vinu u vazduh. Drugi pođoše za njim - pravo jato, kakvo Fortuona nikada nije videla odjednom na nebu. Kada poslednja svetlost sunca zamre, oni poleteše na sever.
Rakeni i to’rakeni obično se ne koriste tako. Većinom se napada tako što se vojnici spuste u određenu tačku, gde to’rakeni čekaju da se vojnici vrate iz proboja. Ali ovaj pohod je previše važan. Julanov plan zahteva da se izvede smeo napad, o kakvom se retko kada i razmišljalo. To’rakeni s damanama i sul’dam na leđima napadaju iz vazduha. To može biti začetak smele nove taktike. Ili može dovesti do potpune propasti.
„Sve smo promenili", tiho izusti Fortuona. „General Galgan greši; ovo neće naterati Ponovorođenog Zmaja u gori položaj za pregovaranje. Okrenuće ga protiv nas."
„A zar već nije bio protiv nas?", upita Selukija.
„Ne“, odgovori Fortuona. „Mi smo bili protiv njega."
„Zar postoji razlika?"
„Da", kaza Fortuona, gledajući jedva vidljiv oblak to’rakena na nebu. „Postoji. Bojim se da ćemo ubrzo otkriti koliko je ta razlika velika."
Min je tiho sedela gledajući Randa kako se oblači. Pokreti su mu bili napeti i pažljivi, kao nekog izvođača koji hoda po konopcu razvučenom na visini, ih u menažeriji. Prikopčao je levu manšetnu svoje kao sneg bele košulje, lagano i dobro pazeći šta radi. Desna je već bila prikopčana; njegove sluge starale su se za to.
Bliži se veče. Još se nije u potpunosti smrklo, mada su kapci već bili zatvoreni u iščekivanju tog trenutka. Rand uze zlatnocrni kaput, pa gurnu ruku najpre u jedan rukav, pa u drugi. Onda zakopča dugme za dugmetom. Ta ga dugmad nisu mučila; već se izvežbao da ih zakopčava samo jednom rukom. Dugme za dugmetom. Prvo, drugo, treće, četvrto...
Min je došlo da vrišti.
„Želiš li da pričaš o tome?“, upita ga.
Rand se nije ni okrenuo od ogledala. „O čemu?“
„Seanšanima.“
„Neće biti mira", odgovori on i ispravi okovratnik kaputa. „Nisam uspeo." Glas mu beše bezizražajan, ali ipak nekako napet.
„Rande, u redu je osećati osujećenost."
