Oluja na obzorju полностью

On na to zastade. Pedeset dana je dugo za čekanje. Ali ako može da čeka u Kaemlinu, umesto da sam putuje...

Je li Elejna u gradu? Brine se zbog nje, još od njenog bekstva iz Ebou Dara. Ako jeste tamo, možda će on makar moći brže da otpočne s proizvodnjom Aludrinih zmajeva.

Ali pedeset dana? Čekanja? Ili to, ili da otvori krvavo pismo i uradi ono što mu ona kaže? Ne dopada mu se ni jedno ni drugo. „Dvadeset dana", kaza joj.

„Trideset dana", reče ona i ustade, pa diže prst kako bi sasekla njegove primedbe. „Kompromis, Mete. Kada je reč o Aes Sedai, Mete, mislim da ćeš otkriti da sam ja lakša za saradnju od većine." Pruži mu ruku.

Trideset dana. On može da čeka trideset dana. Pogleda pismo u svojim rukama. Može da se odupre tome da ga otvori, a trideset dana čekanja baš i nije neko gubljenje vremena. To je samo malo duže nego što bi mu bilo potrebno da tamo sam stigne. Zapravo, to je krvavo dobra pogodba! Biće mu potrebno nekoliko nedelja da otpočne s pravljenjem zmajeva, a potrebno mu je i vreme da sazna nešto više o kuli Gendžei i zmijama i lisicama. Tom neće moći da se žali zbog toga - kada bi im svejedno bilo potrebno dve nedelje da stignu do Kaemlina.

Verin ga je gledala, a na licu joj se video tračak zabrinutosti. Ne sme joj dopustiti da vidi koliko je zadovoljan time. Čim žena to uvidi, smesta će naći neki način da te natera da joj platiš zbog toga.

„Trideset dana", nevoljno pristade Met i prihvati joj ruku, „ali nakon njih - mogu da idem."

„Ili možeš da otvoriš to pismo nakon deset dana", reče mu Verin, „i da postupiš kako u njemu piše. Bilo jedno, bilo drugo, Metrime. Imam li tvoju reč?“

„Imaš", odgovori on. „Ali neću da otvaram to krvavo pismo. Sačekaću trideset dana, a onda nastaviti svojim poslom.“

„Videčemo", odgovori mu ona, pa se nasmeši i pusti mu ruku. Ona presavi onu njegovu sliku, pa iz džepa izvadi kožnu torbicu. Otvori je i ubaci sliku u nju, a on primeti da je u torbici čitav niz savijenih i zapečaćenih papirića, istovetnih onom u njegovim rukama. Šta li je njihova svrha?

Čim je vratila pisma u džep, izvadi jedan izrezbareni providni kamen - broš u obliku ljiljana. „Metrime, počni da dižeš logor. Moram da ti otvorim kapiju što je pre moguće. I ja moram da ubrzo Putujem."

„Dobro.“ Met pogleda presavijenu hartiju u svojim rukama. Zašto li je Verin tako tajanstvena?

Plamen ga spalio!, pomislio je. Neću da ga otvorim. Neću. „Mandevine", kaza. „Odredi jedan šator da Verin Sedai čeka u njemu dok mi dižemo logor i dodeli joj dva vojnika da je poslužuju. Takođe, obavesti ostale Aes Sedai da je ona ovde. Pošto su Aes Sedai Aes Sedai, verovatno će ih zanimati to što je stigla."

Met tutnu presavijenu hartiju za svoj pojas, pa se okrenu da ode. „I neka neko spali onu krvavu klupu. Ne mogu da verujem da smo je ovoliko dugo teglili sa sobom."

Tuon je mrtva. Nestala, odbačena, zaboravljena. Tuon je bila Kći Devet meseca. Sada je samo pribeleška u letopisima.

Fortuona je carica.

Fortuona Ataem Devi Pendrag ovlaš poljubi vojnika u čelo kada on kleknu na nisku travu i pognu glavu. Zbog altarske vlage i vreline izgledalo je kao da je leto već stiglo, ali trava - koja je pre svega nekoliko nedelja bila sveža i puna života - požutela je i počela da se suši. Gde su korov i kopriva? U poslednje vreme ni semenje ne niče kako treba. Baš kao žito, kvari se i pre nego što zaista oživi.

Vojnik ispred Fortuone bio je jedan od petorice. Iza te petorice stajalo je dve stotine pripadnika Nebeskih pesnica - najviđenijih vojnika među onima koji su određeni za napad. Nosili su oklopne prsnike od tamne kože i kalpake od kože i laganog drveta, oblikovane tako da podsećaju na glave buba. I kalpaci i oklopni prsnici bili su označeni stisnutom pesnicom. Pedeset parova sul’dam i damana, uključujući i Dali i njenu sul’dam Malahavanu, koje je Fortuona darovala za taj poduhvat. Osećala je potrebu da žrtvuje nešto što je njoj lično važno za taj najvažniji mogući poduhvat.

Stotine to’rakena milelo je u torovima iza njih. Šetali su ih vojnici određeni za to i pripremali za predstojeći let. Jedno jato rakena već je skladno šestarilo nad njima.

Fortuona pogleda vojnika pred sobom i spusti mu prste na čelo, tamo gde ga je poljubila. „Neka ti smrt donese pobedu“, tiho mu kaza obredne reči. „Neka tvoj nož pusti krv. Neka ti tvoja deca poju hvalu sve do poslednje zore.“

On još više pognu glavu. Baš kao preostala četvorica u redu, bio je u crnoj koži. Za pojasom su mu bila tri noža, a nije nosio ni plašt ni kalpak. Bio je to sitan čovek - svi pripadnici Nebeskih pesnica su sitni, a više od polovine u tom odredu bile su žene. Težina se uvek mora uzeti u obzir u pohodima u kojima se koriste to’rakeni. Za iznenadne napade, dva sitna i dobro uvežbana vojnika poželjnija su od jednog grmalja u teškom oklopu.