Device u trenu razmeniše znakove rukama, pa jedna potrča napred a druga pođe za Random kada je on odsečnim korakom krenuo niz hodnik. Min požuri da stane uz njega, a srce joj je divlje lupalo dok su joj koraci odzvanjali po podu. I ranije se dešavalo da on tako pojuri u borbu protiv Izgubljenih, ali obično se duže pripremao za to. Mesecima je manevrisao protiv Samaela pre nego što ga je napao u Ilijanu. Jedva da je imao jedan dan da reši šta će da radi s Grendal!
Min proveri jesu li joj noževi u rukavima na svom mestu, ali to je bila samo navika kojoj je pribegavala kada je uznemirena. Rand stiže do kraja hodnika, pa pođe niz stepenište, lica i dalje spokojnog, a koraka hitrog ali ne užurbanog. Međutim, svejedno je podsećao na nekakvu gromonosnu oluju, suspregnutu i stisnutu, nekako uprtu i usmerenu ka jednom cilju. Kako bi samo volela da on prasne i da se razbesni kao što je to nekada činio! To je znalo da je razdraži, ali nikada je nije plašilo. Ne kao što je on sada plaši, s tim njegovim ledenim očima, iz kojih ništa ne može da pročita, s tom aurom opasnosti. Otkad se desilo ono sa Semirhag, on stalno priča o tome da će „učiniti ono što mora“ bez obzira na cenu, a ona zna da on zacelo ključa zbog toga što nije uspeo da ubedi Seanšane da sklope savezništvo s njim. Na šta li će ga navesti taj spoj neuspeha i rešenosti?
U dnu širokog stepeništa Rand se obrati jednom slugi. „Dovedi mi Ninaevu Sedai i lorda Ramšalana. Dovedi ih u primaću sobu.“
Lorda Ramšalana? Onog kicoša iz nekadašnjeg najbližeg kruga gospe Čadmar? „Rande“, tiho ga upita Min kada stiže do dna stepeništa, „šta to nameravaš?"
On ništa ne odgovori. Prođe kroz dovratak od belog mermera i uđe u primaću sobu, gde je nameštaj bio tamnocrven, kako bi odskakao od belog poda. Rand nije seo, već je ostao da stoji držeći ruke iza leđa i proučavajući kartu Arad Domana, koju je naredio da okače na zid. Drevna karta visila je tamo gde je nekada bilo lepo ulje na platnu i u potpunosti je odskakala od ostatka prostorije.
Na karti je crnim mastilom bio ucrtan beleg na rubu jednog jezerceta na jugoistoku. Rand ga je tu ucrtao onog jutra nakon što je Kerb preminuo. Beleg je označavao Natrinovu humku.
„To je nekada bila utvrda", rasejano kaza Rand.
„Grad u kom se Grendal krije?", upita Min, prilazeći iza njega.
On odmahnu glavom. „To nije grad. Poslao sam izviđača. To je samo jedno zdanje, podignuto veoma davno s ciljem da motri na Maglene planine i sprečava napad iz Maneterena putem planinskih prolaza. Još od Troločkih ratova nije služila za vojne svrhe; teško da ima potrebe brinuti se zbog mogućeg napada Dvorečana, koji i ne pamte ime Maneteren."
Min klimnu. „Mada, Arad Doman ipak jeste osvojio jedan čobanin iz Dve Reke."
On bi se nekada nasmešio na to. Stalno je zaboravljala da to više ne čini.
„Pre nekoliko stoleća“, kaza Rand zamišljeno usredsređujući pogled, „kralj Arad Domana prisvojio je za presto Natrinovu humku. Neko vreme pre toga u njoj je boravila jedna manja plemićka porodica s Tomanske glave koja je pokušavala da ustanovi sopstveno kraljevstvo. To se povremeno dešava u Almotskoj ravnici. Domanskom kralju se to mesto dopalo, pa je tvrđavu koristio kao dvor.
Tamo je provodio mnogo vremena - zapravo, toliko vremena da je nekoliko njegovih trgovačkih neprijatelja steklo previše moći u Bandar Ebanu. Kralj je pao, ali njegovi naslednici takođe su koristili tu tvrđavu, pa je postala često utočište za krunu, kada je kralju potreban odmor. U poslednjih stotinak godina, ili tako nešto, to se izobičajilo toliko da je pre pedesetak godina tvrđava podarena jednom dalekom kraljevom rođaku. Njegova porodica je nastavila da je koristi. Natrinova humka je među ostatkom domanskog naroda nakon toga mahom zaboravljena."
„Ako se izuzme Alsalam?“, upita Min.
Rand odmahnu glavom. „Ne. Čisto sumnjam da je on uopšte znao za nju. Ja sam ovo saznao od kraljevskog letopisca, koji je morao da satima traži ime porodice što tamo živi. Već mesecima niko nije imao dodira s njima, mada su oni znali da povremeno posećuju ovaj grad. Ono malo seljaka s imanjima u okolini tog dvora kažu da izgleda kao da neko nov boravi u palati, mada niko ne zna kuda je nekadašnji vlasnik otišao. Delovali su iznenađeno što im nikada nije ni sinulo da je to čudno."
On je pogleda. „Ovo je upravo onakvo mesto kakvo bi Grendal odabrala za svoje sedište. To je pravi dragulj - zaboravljena tvrđava, drevna i kraljevska, koja zrači lepotom i moći. Dovoljno blizu Bandar Ebanu da bi ona mogla da odatle vlada Arad Domanom, ali dovoljno daleko da bi bila zabačena i lako branjiva. Pogrešio sam u svojoj potrazi za njom - pretpostavio sam da će ona želeti da bude u nekom prelepom posedu, s vrtovima i dvorištem. Trebalo je da shvatim kako ona ne sakuplja samo lepotu, već i ugled. Veličanstvena tvrđava podignuta za kraljeve pristaje joj daleko više od nekog skladnog vlastelinskog poseda. Naročito pošto je ova građevina sada više dvor nego utvrđenje."
