Ponovorođeni Zmaj полностью

Plamenovi buknuše iz koža Mirdraala, pokidavši crnu tkaninu kao ognjeni bodeži. Poluljudi su vrištali i goreli poput masnog papira. Komade kamena veličine pesnice iščupa se iz zidova i polete preko sobe, izazvavši vrisku i stenjanje kada se zabi u tela. Vazduh se uskomeša i pretvori u kovitlac.

Lagano, bolno, Egvena ustade sa stola. Vetar joj je nosio kosu, povijao joj telo, ali ona nastavi da ga goni dok se teturala prema vratima. Jedna Aes Sedai iskoči pred nju. Žena je bila puna modrica i krvarila je, ali okruživao ju je sjaj Moći. Žena sa smrću u tamnim očima.

Egvenin um donese njeno ime. Gildan. Elaidina najbliža saradnica. Stalno su se sašaptavale po uglovima, provodile noći u nekim dogovorima. Egvena stisnu usne. Ne obraćajući pažnju na kamenje i vetar, stisnu pesnicu i što je jače mogla udari Gildan između očiju. Crvena sestra – Crna – sruši se na zemlju, kao da joj se kosti istopiše.

Protrljavši zglavke, Egvena se iskobelja u hodnik. Hvala ti, Perine, pomisli, što si mi pokazao kako to da uradim. Ali nisi mi rekao koliko boli.

Zatvorivši vrata da zaustavi vetar, stade da usmerava. Kamenje oko dovratnika poče da se trese i puca, i naposletku popada preko drveta.

Neće ih to dugo zadržati, ali sve što je makar i na minut usporavalo poteru vredelo je. Život može zavisiti od tih minuta. Sakupivši snagu, natera se da potrči. Krivudala je, ali bar je trčala.

Zaključi da joj je neophodna neka odeća. Odevena žena ima više autoriteta od gole, a biće joj potrebna svaka trunčica autoriteta. Najpre će je tražiti u njenim sobama, ali imala je rezervnu haljinu i cipele u svojoj radnoj sobi – i još jednu ešarpu – a to nije bilo daleko.

Jezivo je bilo trčati tim praznim hodnicima. Bela kula više nije bila onako brojna, ali obično je bilo nekoga. Najglasniji zvuk beše šljepkanje njenih bosih tabana po pločicama.

Projurila je kroz predvorje svoje radne sobe i utrčala u unutrašnje odaje. Tamo napokon nađe nekoga. Beldena je sedela na podu i jecala, držeći se za glavu.

Egvena oprezno stade kada je Beldena pogleda pocrvenelim očima. Čuvar nije bila okružena sjajem saidara, ali Egvena je ipak bila na oprezu. I samouverena. Nije mogla da vidi svoj sjaj, naravno, ali moć – Moć – koju je osećala bila je dovoljna. Pogotovu kada se u obzir uzme i njena tajna.

Beldena rukom obrisa suze sa obraza. „Morala sam. Moraš da razumeš. Morala sam. One... One...“ Duboko i drhtavo udahnu, a onda sve izlete: „Pre tri noći uhvatile su me na spavanju i umirile.“ Gotovo je vriskala. „Umirile su me! Više ne mogu da usmeravam!“

„Svetlosti“, prodahta Egvena. Uzbuđenje saidara ublažilo je njenu zaprepašćenost. „Svetlost ti pomogla i utešila te, kćeri moja. Zašto mi nisi rekla? Mogla sam...“ Ućuta, znajući kako ništa nije mogla da uradi.

„Šta si mogla? Šta? Ništa! Ništa ne možeš da uradiš. Ali one su mi rekle da mi ga mogu vratiti, uz pomoć moći... moći Mračnoga.“ Stisnu oči, iz kojih su tekle suze. „Povredile su me, majko, i naterale me... Oh, Svetlosti, povredile su me! Elaida mi je rekla da će me ponovo učiniti celom, učiniti da ponovo mogu da usmeravam, ako budem slušala. Zato sam... morala!“

„Dakle Elaida jeste iz Crnog ađaha“, sumorno kaza Egvena. Uza zid je bio mali ormar, a u njemu zelena svilena haljina, koju je tu držala za slučajeve kada nije imala vremena da se vrati do svojih odaja. Pored haljine visila je prugasta ešarpa. Brzo poče da se oblači. „Šta su uradile s Random? Kuda su ga odvele? Odgovori mi, Beldena! Gde je Rand al’Tor?“

Beldeni su, šćućurenoj, usne drhtale, a oči staklasto gledale nekuda u daljinu, ali naposletku se dovoljno povrati da kaže: „Izdajničko dvorište, majko. Odvele su ga u Izdajničko dvorište.“

Egvena zadrhta. Zadrhta od straha, od besa. Elaida ni časa nije časila. Izdajničko dvorište koristilo se samo u tri svrhe: za pogubljenja, umirivanja Aes Sedai, ili smirivanja muškaraca koji usmeravaju. Ali za sve to bila je potrebna naredba Amirlin Tron. Ko, onda, nosi ešarpu? Elaida, bila je sigurna. Ali kako je mogla tako brzo da ih natera da je prihvate, kada mi nije suđeno, niti izrečena presuda? Ne može biti druge Amirlin dok meni ne bude oduzeta ešarpa i štap. A to im neće biti nimalo lako. Svetlosti! Rande! Pođe ka vratima.

„Šta možeš da učiniš, majko?“ – zaplaka Beldena. „Šta možeš?“ Nije bilo jasno da li misli za Randa, ili za nju.

„Više no što bilo ko pretpostavlja“, odvrati Egvena. „Ja nikada nisam držala Stap zakletvi, Beldena.“ Dok je izlazila iz sobe, ču kako Beldena za njom zapanjeno uzdahnu.