Ponovorođeni Zmaj полностью

Njegova ruka ponovo polako krenu ka bodežu i opet umalo ne uspe da ga dosegne. Napregnuo se, ječeći, i dodirnuo ga vrhom prsta. Pre no što stiže još jednom da pokuša, ona šutnu sečivo van njegovog domašaja. On se uz jecaj sruši nazad.

„Reci mi zašto“, odlučno upita ona. „Zašto tražiš od mene da... da te ubijem? Izlečiću te. Uradiću bilo šta da te odavde izvučem, ali ne mogu da te ubijem. Zašto?“

„Mogu me preobratiti, Egvena.“ Disao je toliko namučeno da je poželela da zaplače. „Ako me uhvate – Mirdraali – Gospodari straha – mogu me okrenuti Senci. Ako me ludilo uhvati, ne mogu se boriti protiv njih. Neću ni znati šta rade dok ne bude prekasno. Ako makar i trunčica života u meni ostane kada me budu pronašli, moći će to da urade. Molim te, Egvena. Tako ti Svetlosti. Ubij me.“

„Ja... ne mogu, Rande. Svetlost mi pomogla, ne mogu!“

Put nazad ukazaće se samo jednom. Budi nepokolebljiva.

Osvrnu se i vide kako je srebrni luk ispunjen belom svetlošću zauzeo većinu slobodnog prostora među šutom.

„Egvena, pomozi mi.“

Budi nepokolebljiva.

Ustala je i koraknula prema luku. Bio je tačno pred njom. Još jedan korak i...

„Molim te, Egvena. Pomozi mi. Ne mogu da ga dohvatim. Tako ti Svetlosti, Egvena, pomozi mi!“

„Ne mogu da te ubijem“, prošapta ona. „Ne mogu. Oprosti mi.“ Zakorači napred.

„POMOZI MI, EGVENA!“

Svetlost je spali u pepeo.

Isteturala se iz luka ne primećujući da je naga, niti ju je bilo briga. Zadrhta i obema šakama pokri usta. „Nisam mogla, Rande“, prošapta. „Nisam mogla. Molim te, oprosti mi.“ Svetlost mu pomogla. Molim te, Svetlosti, pomozi Randu.

Hladna voda je obli preko glave.

„Isprana si od lažnog ponosa“, zapoja Elaida. „Isprana si od lažnih ambicija. Došla si nam čista u srcu i duši.“

Kada se Crvena sestra okrete, Šerijam nežno uhvati Egvenu za ramena i povede je prema poslednjem luku. „Još jedan, dete. Još jedan, i gotovo je.“

„Rekao je da ga mogu preobratiti Senci“, promumla Egvena. „Rekao je da će ga Mirdraali i Gospodari straha primorati.“

Šerijam se spotače i brzo osvrte oko sebe. Elaida se skoro vratila do stola. Aes Sedai oko ter’angreala netremice su ga gledale, naizgled ni na šta drugo ne obraćajući pažnju. „To nije prijatna tema za razgovor, dete“, naposletku tiho reče Šerijam. „Hajde. Još jedan.“

„Mogu li?“ – beše uporna Egvena.

„Običaj je“, odvrati Šerijam, „da se ne govori o onome što se dogodi u ter’angrealu. Strahovi svake žene pripadaju samo njoj.“

„Mogu li?“

Šerijam uzdahnu i obazre se ka drugim Aes Sedai, a onda ponovo brzo prošapta: „Ovo je poznato svega nekolicini, dete, čak i u Kuli. Ne bi to trebalo sada da saznaš, ako ikada za to i dođe vreme, ali ipak ću ti reći. Postoji – slabost u sposobnosti usmeravanja. Kada naučimo da se otvorimo Istinskom izvoru možemo biti i – otvorene ka drugim stvarima.“ Egvena zadrhta. „Smiri se, dete. To nije tako lako. Koliko ja znam, to nije učinjeno – Svetlost dala da nije! – još od Troločkih ratova. Bilo je potrebno trinaest Gospodara straha – Prijatelja Mraka koji mogu da usmeravaju – da tkaju tokove kroz trinaest Mirdraala. Vidiš? To nije tako lako. Više nema Gospodara straha. To je tajna Kule, dete. Da ostali znaju, nikada ih ne bismo ubedile da su bezbedni. Samo neko sa sposobnošću da usmerava može na taj način biti preobraćen. To je slabost naše snage. Svi ostali su bezbedni; samo njihova sopstvena dela i volja mogu ih okrenuti Senci.“

„Trinaest“, slabašnim glasom kaza Egvena. „Isti broj koji je napustio Kulu. Lijandrin i još dvanaest.“

Šerijamino lice poprimi strog izraz. „Nije na tebi da o tome razmišljaš. Zaboravi to.“ Podigla je glas. „Treći put je za ono što će biti. Put nazad ukazaće se samo jednom. Budi nepokolebljiva.“ Egvena se zagleda u sjajni luk, zagleda nekuda daleko iza njega. Lijandrin i dvanaest drugih. Trinaest Prijatelja Mraka koji mogu da usmeravaju. Svetlost nam svima pomogla. Zakoračila je u svetlost. Ona je ispuni. Zasija kroz nju. Spali je do srži, sprži joj dušu. I sama je sijala od svetlosti. Svetlost mi pomogla! Nije bilo ničeg sem svetla. I bola.

Egvena se zagleda u veliko ogledalo. Nije bila sigurna šta ju je više iznenadilo: njeno bezvremeno lice ili prugasta ešarpa oko vrata. Ešarpa Amirlin Tron.

Put nazad ukazaće se samo jednom. Budi nepokolebljiva.

Trinaest.

Zanese je nesvestica. Uhvatila se za ogledalo i skoro se srušila s njim na plavo popločani pod svoje garderobe. Nešto nije u redu, pomisli. To nikakve veze nije imalo s njenom iznenadnom vrtoglavicom ili, u najmanju ruku, nije to bilo ono pogrešno. Već nešto drugo. Ali nije znala šta.