Smestivši se u stolici Amirlin Tron – stolici koja je takođe bila Amirlin Tron – shvati kako pojma nema šta sledeče da radi. Ostale Aes Sedai sedoše kada i ona, sve sem Beldene, koja je sa štapom stajala pored nje, uzrujano gutajući knedle. Činilo se da sve čekaju na nju.
„Počnite“, naposletku reče.
Izgledalo je kao da je to dovoljno. Jedna od Crvenih predstavnica ustade. Egvena sa zaprepaščenjem prepoznade Elaidu. Znala je istovremeno da je Elaida predvodnik predstavnica Crvenih i njen najogorčeniji neprijatelj. Egvena u sebi zadrhta na izraz Elaidinog lica. Bio je strog i hladan – i pobednički. Obećavao je stvari o kojima je bolje bilo ne razmišljati.
„Uvedite ga“, glasno reče Elaida.
S jedne staze – ne one kojom je Egvena došla – začuše se koraci čizama po kamenu. Pojaviše se neki ljudi. Dvanaest Aes Sedai oko tri muškarca. Dvojica behu mišićavi stražari s belom suzom Plamena Tar Valona na grudima. Cimali su lance u kojima se treći okovan teturao, kao da je ošamućen.
Egvena se trže napred u stolici. Okovani čovek bio je Rand. Polusklopljenih očiju, pognute glave, delovao je kao da skoro spava, i kretao se kako su mu lanci nalagali.
„Ovaj čovek“, izjavi Elaida, „proglasio se Ponovorođenim Zmajem.“ Začu se zgađeni žamor, ne kao da su slušateljke bile iznenađene, već pre kao da to nisu želele da čuju. „Ovaj čovek usmeravao je Jednu moć.“ Žamor sada postade glasniji, ne samo zgađen, već i obojen strahom. „Postoji samo jedna kazna za to, poznata i priznata u svim plemenima, ali koja se izriče samo ovde, u Tar Valonu, u Dvorani Kule. Pozivam Amirlin Tron da objavi presudu smirivanja ovog čoveka.“
Elaida je sevala očima ka Egveni.
„Zašto oklevaš?“ – napade Elaida. „Presuda je poznata već tri hiljade godina. Zašto oklevaš, Egvena al’Ver?“
Jedna od Zelenih predstavnica skoči na noge. Kroz paravan spokoja jasno se videlo da je besna. „Srami se, Elaida! Pokaži poštovanje prema Amirlin Tron. Pokaži poštovanje prema majci!“
„Poštovanje“, hladno odvrati Elaida, „može biti i izgubljeno, a ne samo stečeno. Pa, Egvena? Da li to napokon pokazuješ svoju slabost, svoju bezvrednost tvog položaja? Zar nećeš proglasiti presudu za ovog čoveka?“
Rand pokuša da podigne glavu, ali ne uspe.
Egvena s naporom ustade, dok joj se u glavi vrtelo. Pokušavala je da se seti kako je ona Amirlin Tron, s pravom da zapoveda svim tim ženama. Vrištala je kako je polaznica, kako ne pripada tu, kako je nešto strašno pogrešno. „Ne“, drhtavo kaza. „Ne, ne mogu! Neću...“
„Odala se!“ Elaidin krik uguši Egvenin pokušaj da progovori. „Sama je sebi potpisala presudu! Držite je!“
Egvena zausti nešto, a Beldena joj priđe. Onda je Čuvarev štap udari po glavi.
Crnilo.
Najpre oseti kako je glava boli. Ležala je na nečemu tvrdom i hladnom. Zatim se začuše glasovi. Mrmljanje.
„Je li i dalje u nesvesti?“ – upita hrapav glas, poput struganja kostiju.
„Ne brini“, reče iz neke velike daljine jedna žena. Zvučala je stegnuto, uplašeno, i pokušavala da to ne pokaže. „Postaraćemo se za nju pre no što bude shvatila šta joj se događa. A onda će biti naša, i moći ćemo s njom da radimo šta god hoćemo. Možda ćemo ti je dati da se zabavljaš.“
„Pošto vi s njom završite.“
„Naravno.“
Udaljeni glasovi udaljiše se još više.
Šakom očeša nogu, dodirnu golo natečeno meso. Neznatno je otvorila oči. Gola i izubijana, ležala je na grubom drvenom stolu u nečemu što je ličilo na dugo neupotrebljavano skladište. Cepke sa stola grebale su je po leđima. U ustima je osećala ukus krvi.
Grupica Aes Sedai stajala je na jednoj strani sobe. Međusobno su razgovarale, tihim glasovima u kojima se istovremeno osećala hitnja. Nije mogla jasno da razmišlja od glavobolje, ali bilo joj je važno da ih prebroji. Trinaest.
Još jedna družina pridruži se Aes Sedai. Behu to muškarci s crnim plaštovima i kukuljicama. Aes Sedai su delovale uhvaćene između prestravljenosti i potrebe da dominiraju svojim prisustvom. Jedan od muškaraca okrete glavu i pogleda ka stolu. Mrtvo belo lice pod kapuljačom nije imalo oči.
Egvena nije morala da broji Mirdraale. Znala je. Trinaest Mirdraala, i trinaest Aes Sedai. Ne razmišljajući više, zavrišta od čistog užasa. Ali i usred tolikog straha da su joj se kosti lomile, poseže za Istinskim izvorom, očajnički zagreba za saidarom.
„Budna je!“
„Nemoguće! Ne još!“
„Stavite je pod štit! Brzo! Brzo! Odsecite je od Izvora!“
„Prekasno je! Suviše je snažna!“
„Zgrabite je! Brže!“
Šake pođoše ka njenim rukama i nogama. Ljigave blede šake, poput puževa-golaća ispod kamenja, gonjene umovima iza bledih, bezokih lica. Znala je da će poludeti ako je te šake dodirnu. Moć je ispuni.
