Ponovorođeni Zmaj полностью

Egvena se još mučila s pamćenjem. Znala je kako nijedna žena ne može stići do šala i prstena a da ne položi Tri zakletve sa Štapom zakletvi čvrsto u rukama. Bio je to ter’angreal koji ju je vezivao da poštuje te zakletve, kao da su joj od rođenja urezane u kosti. Nijedna žena bez toga nije mogla postati Aes Sedai. Ali znala je da joj je nekako, nije mogla ni da zamisli kako, upravo to uspelo.

Cipele su joj brzo kliktale dok je trčala. Sada je bar znala zašto su hodnici prazni. Sve Aes Sedai, izuzev možda onih koje je ostavila u skladištu, sve Prihvaćene, sve polaznice, pa čak i sve sluge, biće okupljene u Izdajničkom dvorištu, da prema običaju gledaju kako volja Tar Valona postaje stvarnost.

A Zaštitnici će okružiti dvorište kako bi predupredili svaki mogući pokušaj da se oslobodi čovek koji treba da bude smiren. Ostaci vojski Gvera Amalasana pokušali su to na kraju onoga što su neki zvali Rat Drugog Zmaja, neposredno pre no što je uspon Artura Hokvinga zadao Tar Valonu druge brige, i sledbenici Raolina Protivmračnog, mnogo godina pre toga. Nije mogla da se seti da li je Rand imao sledbenike ili ne, ali Zaštitnici su pamtili takve stvari, i pazili na njih.

Ako je Elaida, ili neka druga, zaista nosila ešarpu Amirlin, Zaštitnici je možda neće pustiti u Izdajničko dvorište. Znala je da može da se probije unutra. To će morati brzo da se uradi; inače ne bi imalo smisla, ako Rand bude smiren dok ona Zaštitnike umotava u vazduh. Čak će se i Zaštitnici povući ako ih bude zasula munjama, kobnom vatrom, i rascepila im zemlju pod nogama. Kobna vatra? – zapita se. Ali takođe ništa neće vredeti ako bude skršila moć Tar Valona da spase Randa. Morala je da spase oboje.

Dobrano pre hodnika koji su vodili ka Izdajničkom dvorištu, skrenu i stade da se penje uz stepeništa i staze, sve uže što se više pela, dok se ne ispe na kosi krov jedne kule, krov od skoro belih crepova. Odatle, mogla je da gleda preko drugih krovova, preko drugih kula, na široko otvoreno Izdajničko dvorište.

Dvorište je bilo zakrčeno, izuzev brisanog prostora u sredini. Ljudi su se tiskali na prozorima koji su na njega gledali, na balkonima, pa čak i po krovovima. Ali mogla je da razazna kako se u središtu brisanog prostora jedan usamljeni čovek, mali na toj daljini, zanosi u lancima. Rand. Okružilo ga je dvanaest Aes Sedai, a jedna druga – Egvena je znala da nosi ešarpu sa sedam pruga, iako nije mogla da je razazna – stajala je pred Random. Elaida. Reči koje mora da je govorila zazvoniše u Egveninoj glavi.

Ovaj čovek, koga je Svetlost napustila, dodirnuo je saidin, mušku polovinu Istinskog izvora. Stoga ga uhvatismo. Ovaj čovek je najužasnije usmeravao Jednu moć, znajući da je Mračni izopačio saidin, da je saidin izopačen zbog muškog ponosa, izopačen muškim gresima. Stoga ga okovasmo.

Egvena se natera da ostatak izbaci iz glave. Trinaest Aes Sedai. Dvanaest sestara i Amirlin, tradicionalni broj za smirivanje. Isti broj kao i za... I tu misao uguši. Ni za šta nije imala vremena, sem za ono radi čega je došla. Ako samo bude mogla da smisli kako.

Na toj udaljenosti, mislila je da bi uspela da ga podigne Vazduhom. Da ga podigne pravo iz kruga Aes Sedai i privuče da dolebdi pravo do nje. Možda. Čak i ako bude smogla snage, čak i ako ga na pola puta ne ispusti da pogine, bilo bi to sporo. On bi bio bespomoćna meta za strelce, a sjaj saidara ukazao bi na njen položaj svakoj Aes Sedai koja bi gledala. Kad smo već kod toga, i svakom Mirdraalu.

„Svetlosti“, promrmlja, „ne postoji nijedan drugi način koji ne bi otpočeo rat u Beloj kuli. A možda ću i to morati da uradim.“ Sakupi Moć, razdvoji niti, i usmeri tokove.

Put nazad ukazaće se samo jednom. Budi nepokolebljiva.

Prošlo je toliko vremena otkad je čula te reči, da se trže i okliznu o glatke crepove. Jedva se zadržala da ne padne preko ivice. Bila je stotinu koraka iznad tla. Osvrte se preko ramena.

Na vrhu kule, nagnut da bi stajao pravo na kosom krovu, bio je srebrni luk ispunjen svetlošću. Luk je treperio i podrhtavao; besne crvene i žute pruge šarale su belu svetlost.

Put nazad ukazaće se samo jednom. Budi nepokolebljiva.

Luk se tanjio postajući providan, a onda ponovo dobi na čvrstini.

Egvena se izbezumljeno obazre ka Izdajničkom dvorištu. Mora da ima vremena. Mora. Treba joj samo nekoliko minuta, možda deset, i malo sreće.

Neki glasovi zariše joj se u glavu. Ne onaj bestelesni neprepoznatljivi glas koji ju je upozoravao da bude nepokolebljiva, već ženski glasovi za koje je mislila da ih skoro prepoznaje.