Ponovorođeni Zmaj полностью

S druge strane biblioteke, pod senkama visokih stabala oraha, postojala su velika i mala vrata u zemlji. Radnici su ih ponekad koristili kada im je bio potreban pristup ostavama ispod biblioteke; bibliotekarke nisu volele da znojavi muškarci gaze kroz njihove hodnike. Ninaeva podiže jedna od tih vrata, ne veća no ulazna vrata neke kuće, i mahnu Elejni i Egveni da siđu niz strmo stepenište koje se spuštalo u tamu. Kada je spustila vrata za sobom, svetlosti potpuno nestade.

Egvena se otvorila ka saidaru – došao joj je tako glatko da je jedva shvatila šta radi – i usmerila svega kap Moći koja ju je preplavila. Na trenutak je osećaj tog uzbuđenja što je prostrujalo kroz nju pretio da joj ophrve sva ostala čula. U vazduhu nad njenom šakom pojavila se loptica plavičastobele svetlosti. Duboko udahnuvši, podseti se zašto ukočeno hoda. Bila je to veza s ostatkom sveta. Ponovo oseti laneni veš na koži, vunene čarape i haljinu. Uz mali ubod žaljenja, uguši želju da povuče još, da dopusti saidaru da je upije.

Istovremeno i Elejna načini svetleću kuglu za sebe. Zajedno su davale više sjaja no što bi mogle dve svetiljke. „Osećaj je tako – divan – zar ne?“ – promrmlja Elejna.

„Budi oprezna“, reče Egvena.

„Jesam“, uzdahnu u odgovor njena prijateljica. „Ali osećaj je... Biću oprezna.“

„Ovuda“, oštro im kaza Ninaeva i progura se pored njih da ih povede, ali nije se odviše udaljavala. Kako nije bila besna, morala je da koristi svetlo koje su njih dve stvorile.

Gotovo stotinu koraka trebalo je prašnjavom sporednom hodniku kojim su ušle, s drvenim vratima u sivim kamenim zidovima s obe strane, da stigne do mnogo šireg glavnog hodnika što se pružao čitavom dužinom biblioteke. Njihova svetla otkrivala su u prašini izmešane otiske stopa. Većina ih je bila od velikih muških čizama, takođe već pokrivena prašinom. Tavanica je ovde bila viša, a neka vrata skoro veličine ambarskih. Velike stvari unošene su glavnim stepeništem na kraju hodnika, upola širokim kao sam hodnik. Još jedno stepenište pored njih vodilo je naniže. Ninaeva pođe njime, ni ne zastavši.

Egvena smesta pođe za njom. Plavičasto svetlo ispralo je Elejnino lice, ali Egveni se učini kako ipak deluje bleđe no što bi trebalo. Mogle bismo ovde da vrištimo dok ne promuknemo, i niko ništa ne bi čuo.

Oseti kako se obrazuje munja, ili mogućnost za nju, i skoro se spotače. Nikada ranije nije odjednom usmerila dva toka; uopšte nije delovalo teško.

Glavni hodnik drugog podruma umnogome je bio nalik prvome, širok i prašnjav, ali s nižom tavanicom. Ninaeva požuri ka trećim vratima s desne strane i stade.

Vrata nisu bila velika, ali grube drvene daske od kojih su načinjena odavale su neki utisak debljine. Okrugli gvozdeni katanac visio je s debelog lanca zategnutog kroz dve debele alke, jednu u vratima, a drugu u zidu. I katanac i lanac činili su se novi; na njima skoro da nije ni bilo prašine.

„Katanac!“ Ninaeva ga prodrma; ni katanac ni lanac nisu popuštali. „Da li ste bilo gde drugde videle katanac?“ Ponovo ga je cimnula, a onda tako snažno tresnula o vrata da je odskočio. Tresak odjeknu hodnikom. „Nisam videla nijedna druga zabravljena vrata!“ Lupila je pesnicom o grubo drvo. „Nijedna!“

„Smiri se“, reče Elejna. „Nema potrebe da besniš. Kad bih mogla da vidim kakav je iznutra, sama bih otvorila katanac. Nekako ćemo ga otključati.“

„Ne želim da se smirim“, prasnu Ninaeva. „Želim da budem besna! Želim...“

Egvena pusti da joj ostatak tirade izbledi iz svesti i dodirnu lanac. Otkako je otišla iz Tar Valona, naučila je još štošta osim da baca munje. Između ostalog, otkrila je i sklonost ka metalu. To je dolazilo od Zemlje, jedne od Pet moći s kojom je malo žena bilo snažno – druga je bila Vatra – ali ona je imala tu snagu i mogla je da oseti lanac, da oseti unutar lanca, najsićušnije deliće hladnog metala i obrasce koje su tvorili. Moć u njoj drhtala je u skladu s vibracijama tih obrazaca.

„Miči mi se s puta, Egvena.“

Osvrnuvši se, vide Ninaevu obavijenu sjajem saidara kako drži prečagu po boji toliko sličnu plavobelom svetlu da je bila skoro nevidljiva. Ninaeva se namršti na lanac, promrmlja nešto o osloncu, i poluga iznenada postade dvostruko duža.

„Miči se, Egvena.“

Egvena se pomeri u stranu.

Gurnuvši kraj poluge kroz lanac, Ninaeva je namesti, a onda svom snagom zanese. Lanac se prekide kao konac, a Ninaeva zapanjeno uzdahnu i iznenađeno se zatetura preko pola hodnika. Poluga pade na pod. Ispravivši se, Ninaeva zaprepašćeno pogleda od poluge ka lancu. Poluga nestade.

„Mislim da sam nešto uradila s lancem“, reče Egvena. Kad bih samo znala šta.

„Mogla si nešto da kažeš“, promrmlja Ninaeva. Izvuče ostatak lanca iz alki i širom otvori vrata. „Pa? Nameravate li čitav dan tu da stojite?“