Ponovorođeni Zmaj полностью

Namrštivši se, izbaci iz računice najbliža vrata – niko nije živeo u tim sobama, izuzev možda miševa – i potrča niz stazu, gledajući u oba pravca, i prateći pogledom krivinu galerije do kraja. Zagledala se i preko ograde, dole ka malom Vrtu Prihvaćenih, i osmotrila ostale galerije, i više i niže. Videla je dve Prihvaćene u obrubljenim haljinama. Jedna je bila Faolajn, a druga žena koju je znala iz viđenja. Ali žene u srebrnom i belom nigde nije bilo.

Odmahnuvši glavom Egvena se vrati do vrata koja je zanemarila. Mora da je nekud otišla. Iza prvih vrata ono malo nameštaja bilo je nalik na bezoblične gomile ispod prašnjave tkanine, a vazduh je bio ustajao, kao da soba odavno nije otvarana. Namrštila se; u prašini na podu bilo je mišjih tragova. Ali ne i drugih. Žurno otvori još dvoja vrata, ali vide to isto. Nije se iznenadila. Na galerijama Prihvaćenih bilo je više praznih no zauzetih soba. Kada zatvori za sobom vrata treće sobe, Ninaeva i Elejna su bez žurbe silazile niz stazu iza nje.

„Da li se to ona krije?“ – iznenađeno upita Ninaeva. „Unutra?“ „Pobegla mi je.“ Egvena se ponovo zagleda po galeriji. Kuda lije nestala? Nije mislila na Elsu.

„Da sam pomislila da je Elsa brža od tebe“, uz osmeh reče Elejna, „i ja bih je pojurila, ali oduvek mi se činila suviše punačka za trčanje.“ Ali osmeh joj beše zabrinut.

„Moraćemo kasnije da je pronađemo“, reče Ninaeva, „i da se postaramo da drži usta zatvorena. Kako je Amirlin mogla da veruje toj devojci?“ „Mislila sam da ću je uhvatiti“, lagano kaza Egvena, „ali bio je to neko drugi, Ninaeva, okrenula sam se samo na tren, a ona je nestala. Ne Elsa – nju nisam ni videla! – već žena za koju sam isprva mislila da je Elsa. Jednostavno je – nestala, a ja ne znam kuda.“

Elejni stade dah. „Jedna od Bezdušnih?“ Žurno se osvrnu oko sebe, ali galerija je izuzev njih tri i dalje bila prazna.

„Nije“, odlučno odgovori Egvena. „Ona...“ Neću da im kažem kako sam se zbog nje osećala poput šestogodišnje devojčice u pocepanoj haljini, s musavim licem i balavim nosem. „Ona nije bila Sivi čovek. Bila je visoka i upečatljiva, crnih očiju i crnokosa. Primetila bi je među hiljadu ljudi. Nikada je ranije nisam videla, ali mislim da je Aes Sedai. Mora biti.“

Ninaeva je čekala, kao da će uslediti još nešto, a onda nestrpljivo reče: „Ako je ponovo vidiš, pokaži mi je. Ukoliko misliš da ima razloga. Nemamo vremena da pričamo ovde. Nameravam da vidim šta je u toj ostavi pre no što Elsa za to kaže nekome kome ne bi trebalo. Možda su bile nemarne. U tom slučaju, nemojmo im pružiti priliku da to isprave.“

Egvena pođe uz Ninaevu s jedne, a Elejna s druge strane. Tada Egvena shvati da u ruci i dalje čvrsto drži kameni prsten – ter’angreal Korijanin Nedeal. Nevoljno, spusti ga u torbicu za pojasom i čvrsto je zaveza. Sve dok ne zaspim s krvavim... Ali upravo to i nameravam, zar ne?

Ali to će se odigrati uveče, tako da nije bilo svrhe sada brinuti o tome. Dok su prolazile kroz Kulu, pogledom je tragala za ženom u srebrnom i belom. Nije bila sigurna zašto oseća olakšanje što je nije videla. Odrasla sam, i sasvim sposobna, hvala na pitanju. Svejedno, bilo joj je drago što nikog ni približno sličnog njoj nisu srele. Što je više o toj ženi razmišljala, sve je više osećala kako je nešto – pogrešno – u vezi s njom. Svetlosti, Crni ađah počinje posvuda da mi se privida. Samo, možda i jesu svuda.

Biblioteka je bila pomalo izdvojena od glavnog dela Bele kule. Bledi kamen od koga je sagrađena bio je prošaran plavetnilom. Veoma je ličila na ogromne talase zamrznute na svom vrhuncu. Ti talasi su na jutarnjem svetlu delovali veliki poput neke palate, i Egvena je znala da sigurno sadrže mnoštvo odaja, ali sve su te sobe – one ispod neobičnih hodnika na gornjim nivoima, gde su bile Verinine lične prostorije – bile ispunjene policama, a police knjigama, rukopisima, hartijama, svicima, mapama i kartama, sakupljanim tri hiljade godina od svih mogućih plemena. Čak ni velike biblioteke u Tiru i Kairhijenu nisu bile tolike.

Bibliotekari – Smeđe sestre – čuvale su police, a na vrata su pazile tako pomno da ni komadić hartije ne bi kroz njih prošao a da one ne znaju ko ga je uzeo i zašto. Ali Ninaeva nije povela Egvenu i Elejnu ka jednom od tih čuvanih ulaza.