Egvena oseti ujed ljubomore za koju je mislila da je se odavno odrekla, i saosećanje pomešano s njom.
Ispraznivši torbicu u dlan, Egvena provuče kožnu traku kroz kameni prsten, a onda je priveza oko vrata. Plave, smeđe i crvene pruge i mrlje delovale su jasnije naspram njene bele spavaćice. „I da Elejna na nas pazi sama? Kada je moguće da Crni ađah zna za nas?“
„Mogu ja to“, odlučno odvrati Elejna. „Ili me pusti da idem s tobom, a Ninaeva može da čuva stražu. Ona je najsnažnija od nas kada je ljuta, a ako bude bilo potrebe za stražarom, možeš biti sigurna da će biti ljuta.“
Egvena odmahnu glavom. „Šta ako ne radi za dvoje? Šta ako tada ne bi uopšte radio? Ne bismo ni znale dok se ne probudimo, a onda bismo protraćile noč. Ako hoćemo da ih sustignemo, ne možemo sebi dozvoliti da izgubimo nijednu noč. I ovako smo u prevelikom zaostatku.“ To su sve bili dobri razlozi, i verovala je u njih, ali bio je tu još jedan, njoj bitniji. „Sem toga, bolje ću se osećati ako znam da vas dve pazite na mene, u slučaju da...“
Nije želela to da izgovori. U slučaju da neko dođe dok ona spava. Sivi ljudi. Crni ađah. Ma šta od stvari koje su sigurnost Bele kule pretvorile u mračnu šumu punu zamki. Nešto što bi moglo da dođe dok ona tu bespomoćno leži. Po licu im je videla da je razumeju.
Dok se nameštala u postelji i spuštala glavu na perjani jastuk, Elejna s obe strane kreveta stavi po jednu stolicu. Ninaeva ugasi sveće, a onda u mraku sede na jednu stolicu. Elejna sede na drugu.
Egvena sklopi oči i pokuša da misli o nečemu što bi je uspavalo, ali suviše je bila obuzeta mislima o stvari među svojim grudima. Daleko više time, nego bolom od poslednje posete Šerijaminoj radnoj sobi. Prsten se sad činio teškim poput cigle, i sve misli o domu i mirnim jezercima raspršile su se kada bi se setila. Tel’aran’rioda. Neviđenog sveta. Sveta snova. Kako čeka na drugoj strani.
Ninaeva poče tiho da pevuši. Egvena prepozna bezimenu pesmu bez reči koju joj je majka pevušila kada je bila mala. Kada je ležala u krevetu u svojoj sobi, s mekim jastukom, toplim pokrivačima i pomešanim mirisom ražinog ulja i majčine kuhinje i...
Stajala je među talasastim brdašcima prošaranim divljim cvećem i malim gajevima lisnatog drveća u udolinama i na vrhovima. Leptiri su leteli nad pupoljcima. Krila su im se presijavala žuto, plavo i zeleno, a nedaleko odatle dve ševe su pevale jedna drugoj. Taman koliko treba paperjastih plavih oblačaka lebdelo je po mekom plavom nebu, a povetarac je održavao onu osetljivu ravnotežu između mraza i vreline kakva je krasila svega nekoliko posebnih prolećnih dana. Dan je bio suviše savršen da bi bio išta drugo sem sna.
Pogleda svoju haljinu i oduševljeno se nasmeja. Upravo njena omiljena nijansa nebeskoplave svile, s belim prugama na suknji – koje su se pretvorile u zelene, kada se na tren namrštila – opšivena redovima sićušnih bisera niz rukave i preko grudi. Samo malo izbaci nogu da pogleda vrh somotske papučice. Jedino što je odskakalo bio je uvrnuti prsten od višebojnog kamena koji joj je na kožnoj vrpci visio oko vrata.
Uhvati prsten i iznenađeno udahnu. Bio je lak poput pera. Bila je sigurna da bi, ako bi ga bacila, lebdeo poput maslačka. Nekako, više se nije bojala. Spusti ga ispod haljine da ga skloni od pogleda.
„Dakle, ovo je Verinin Tel’aran’riod“, reče. „Svet snova Korijanin Nedeal. Meni ne deluje opasno.“ Ali Verin je rekla da je opasan. Crni ađah ili ne, Egvena nije shvatala kako bi bilo koja Aes Sedai mogla otvoreno da slaže.
Samo da bi videla da li može, otvori se ka Jednoj moći. Saidar je ispuni. Bio je prisutan čak i ovde. Lako usmeri tok, tanano, pretvori ga u povetarac i zakovitla leptire u treperavu spiralu boje, u krugove povezane s drugim krugovima.
