Ponovorođeni Zmaj полностью

Naglo prestade. Leptiri se smiriše, neuzbuđeni svojom kratkom pustolovinom. Mirdraal i neki drugi Nakot Senke mogli su da osete usmeravanje. Osvrnula se oko sebe i nije mogla da zamisli ovde takve stvari, ali to što ona ne može da ih zamisli ne znači i da nisu tu. A Crni ađah imao je sve one ter’angreale koje je proučavala Korijanin Nedeal. Mučno podsećanje na razlog zbog koga je u stvari tu.

„Barem mogu da usmeravam“, promrmlja. „Ništa neću saznati ako samo stojim ovde. Možda bi trebalo da se prošetam...“ Koraknu...

...i nađe se u memljivom, mračnom hodniku neke gostionice. Bila je gostioničareva kći; znala je da je to gostionica. Nije bilo ni glasa, a sva vrata duž hodnika behu zatvorena. Baš kad se zapitala ko je iza jednostavnih drvenih vrata ispred nje, ona se tiho otvoriše.

Soba je bila golih zidova, a kroz raskriljene prozore ječao je hladan vetar, komešajući hladan pepeo na ognjištu. Veliki pas ležao je sklupčan na podu, između vrata i debelog stuba od grubog crnog kamena na sredini sobe. Čupavi rep ležao mu je preko njuške. Mišićavi raščupani mladić sedeo je leđima oslonjen o stub. Bio je samo u donjem vešu, a glava mu je padala kao da spava. Debeli crni lanac išao je oko stuba i preko njegovih grudi. Krajeve lanca čvrsto je držao. Spavao on ili ne, snažne mišice napinjale su mu se da čvrsto drže taj lanac, kako bi okovao sebe uz stub.

„Perine?“ – zbunjeno upita. Koraknula je u sobu. „Perine, šta je s tobom? Perine!“ Pas ustade.

Nije to bio pas, već vuk, sav crn i siv. Usne mu otkriše sjajne bele zube, a žute oči pogledaše je kao miša. Miša koga namerava da pojede.

Egvena nije mogla a da ne ustukne nazad u hodnik. „Perine! Probudi se! Ovde je neki vuk!“ Verin joj je rekla da je ono što se tu dešava stvarno i pokazala ožiljak da joj dokaže. Vuk je imao zube poput noževa. „Perine, probudi se! Reci mu da sam prijatelj!“ Prigrli saidar. Vuk se približi.

Perin diže glavu i pospano otvori oči. Sada su je gledala dva para žutih očiju. Vuk se pripremi. „Skakaču“, viknu Perin, „ne! Egvena!“

Vrata joj se pred nosem zatvoriše i obavi je potpuna tama.

Ništa nije videla, ali oseti kako joj znoj rosi čelo. I to ne od vrućine. Svetlosti, gde sam? Ne sviđa mi se ovo mesto. Hoću da se probudim!

Nešto se začu, a ona poskoči pre no što prepozna cvrčka. Žaba zakreketa u mraku i čitav hor se oglasi u odgovor. Kada joj se oči privikoše na tamu, nejasno razazna drveće svuda oko sebe. Oblaci su skrivali zvezde, a mesec beše samo tanki odsečak.

Kroz šumu s njene desne strane video se još jedan treperavi sjaj. Logorska vatra.

Na tren razmisli, pre no što se pomakla. Želja da se probudi nije bila dovoljna da je izvede iz Tel’aran’rioda, a još ništa korisno nije otkrila. Niti je bila povređena. Do sada, pomisli i zadrhta. Ali pojma nije imala ko je – ili šta – kod te logorske vatre. Mogao bi biti neki Mirdraal. Sem toga, nisam odevena za trčanje po šumi. Presudila je ta poslednja misao; ponosila se činjenicom da zna kada se ponaša kao budala.

Duboko udahnuvši, zadiže svilene suknje i primače se bliže. Možda nije bila vešta kao Ninaeva, ali znala je za toliko da ne staje na suve grančice. Naposletku oprezno izviri iza stabla jednog starog hrasta ka logorskoj vatri.

Tamo je jedino bio jedan visok mladić. Sedeo je zagledan u plamenove. Rand. Plamenovi nisu sagorevali drvo. Koliko je mogla da vidi, nisu sagorevali ništa. Vatra je igrala iznad golog tla. Činilo joj se da čak ni zemlja nije bila oprljena.

Pre no što stiže da se pomeri, Rand diže glavu. Iznenadi se kad ga vide da puši lulu. Tanki pramen duvanskog dima izvijao se uvis. Delovao je umorno, strašno umorno.

„Ko je tamo?“ – glasno upita on. „Toliko si šuškao tim lišćem da bi se i mrtvi probudili. Stoga, možeš i da izađeš na videlo.“

Egvena stisnu usne, ali iskorači. Nisam! „Ja sam, Rande. Nemoj da se plašiš. Ovo je san. Mora da sam u tvojim snovima.“

On ustade tako iznenada da ona stade kao ukopana. Činio joj se nekako krupnijim no što se sećala. I pomalo opasnim. A možda i ne pomalo. Plavosive oči plamtele su mu poput zamrznute vatre.

„Misliš li da ne znam da je ovo san?“ – narugao se. „Znam da to stvari ne čini ništa manje stvarnim.“ Besno se zagleda u tamu, kao da nekoga traži. „Koliko ćeš dugo pokušavati?“ – zavika ka mraku. „Koliko ćeš mi lica poslati? Moju majku, oca, a sada i nju! Lepe devojke neće me poljupcem dovesti u iskušenje, čak ni ona koju znam! Poričem te, Oče laži! Poričem te!“

„Rande“, nesigurno kaza ona. „Egvena je. Ja sam Egvena.“

Odjednom, u šakama mu se niotkuda stvori mač. Sečivo mača beše od jednog plamena, blago zakrivljeno i označeno čapljom. „Majka mi je dala medenjak“, nategnutim glasom reče, „s mirisom otrova. Otac je imao nož da mi ga zarije među rebra. Ona – ona mi je ponudila poljupce, i više od toga.“ Lice mu beše obliveno znojem; činilo se kao da bi pogledom mogao da je sagori. „Šta si ti donela?“