„Ima da me saslušaš, Rande al’Tore, pa makar morala da sednem na tebe.“ Sakupivši saidar, usmerila je tokove da načine oko njega mrežu od Vazduha.
Mač sevnu u njegovim rukama, zahuktavši poput otvorenog ložišta.
Ona zastenja i zatetura se; bilo je to kao da se suviše zategnuti konopac prekinuo i poleteo nazad ka njoj.
Rand se nasmeja. „Kao što vidiš, naučio sam. Kada radi...“ Namršti se i pođe ka njoj. „Podneo bih bilo koje lice sem toga. Ne njeno lice, nek si spaljen!“ Mač sevnu.
Egvena pobeže.
Nije bila sigurna šta je uradila, niti kako, ali ponovo se našla među talasastim brdima pod sunčanim nebom, a ševe su pevale i leptiri se igrali. Duboko i drhtavo udahnu.
Još jednom duboko udahnu da bi se smirila. „Jedino bih mogla da mu pomognem smirivanjem“, promrmlja. „To bi bilo kao da sam ga ubila.“ Stomak joj se prevrnu. „Nikada to neću učiniti. Nikada!“
Crvendać slete na obližnji žbun, podiže krestu i nagnu glavu da je oprezno pogleda. Ona se obrati ptici: „Pa, ništa mi ne pomaže što stojim ovde i pričam sama sa sobom, zar ne? Niti sa tobom.“
Kad je zakoračila ka žbunu, crvendać polete. Dok je načinila sledeči korak, on je već bio grimizni blesak, a nakon trećeg nestao je među drvečem.
Egvena zastade i izvadi kameni prsten ispod haljine. Zašto se ne menja? Do sada se sve tako brzo menjalo da je jedva imala prilike da predahne. Zašto ne i sada? Sem ako odgovor na to nije bio upravo tu? Nesigurno pogleda oko sebe. Divlje cveće joj se rugalo, i pesma ševa. Previše je delovalo kao da je ona stvorila to mesto.
Odlučno je stisnula šaku oko ter’angreala. „Odvedi me tamo gde treba da budem.“ Sklopi oči i usredsredi se na prsten. Napokon, bio je od kamena; trebalo bi da joj Zemlja da neki osećaj za njega. „Učini to. Odvedi me tamo gde bi trebalo da budem.“ Ponovo prigrli saidar, i pohrani trunčicu Jedne moći u prsten. Znala je da mu tok Moći nije potreban da bi radio, i ništa nije pokušavala da mu učini. Samo da mu da više Moći. „Odvedi me tamo gde mogu da pronađem odgovor. Moram da znam šta Crni ađah želi. Odvedi me do odgovora.“
„Pa, naposletku si pronašla put, dete. Ovde su svakakvi odgovori.“
Egvena smesta otvori oči. Nalazila se u velikoj dvorani, čiju je ogromnu zasvođenu tavanicu držala šuma masivnih stubova od crvenog kamena. A u vazduhu je lebdeo kristalni mač, sjajeći i svetlucajući dok se polako okretao oko svoje ose. Nije bila sigurna, ali mislila je da je za tim mačem Rand posezao u onom snu. Onom drugom snu. Ovo je sve delovalo tako stvarno da je morala sebe da podseća kako je i to san.
Jedna starica iskorači iz senki stubova. Sva pogurena, šepala je uz pomoč štapa. Na neverovatno ružnom licu punom dlakavih bradavica imala je koščatu, šiljatu bradu, i još koščatiji, oštriji nos.
„Ko si ti?“ – upita Egvena. Jedini ljudi koje je do sada u Tel’aran’riodu videla bili su oni koje je već znala, ali tu ubogu staricu nikako ne bi mogla da zaboravi.
„Samo jadna stara Silvi, moja gospo“, kreštavo se zakikota starica. Istovremeno se nekako pognu, što je možda bio naklon, ili se možda skrušeno šćućurila. „Znaš ti jadnu staru Silvi, moja gospo. Sve ove godine verno sam služila tvoju porodicu. Da li te ovo staro lice i dalje plaši? Nemoj, moja gospo. Služi mi, kada mi je potrebno, dobro kao da je neko lepše.“
„Naravno da je tako“, odgovori Egvena. „To je snažno lice. Dobro lice.“ Nadala se da joj je žena poverovala. Ko god da je ta Silvi bila, izgleda da je mislila kako zna Egvenu. Možda je znala i odgovore. „Silvi, rekla si nešto o tome kako se ovde mogu pronaći odgovori.“
„Oh, došla si na pravo mesto za odgovore, moja gospo. Srce Kamena puno je odgovora. I tajni. Visoki lordovi ne bi voleli da nas vide ovde, moja gospo. Oh, ne. Niko sem visokih lordova ovamo ne ulazi. I slugu, naravno.“ Nasmejala se lukavo i škriputavo. „Visoki lordovi ne čiste i ne ribaju. Ali ko vidi slugu?“
„Kakvih tajni?“
Ali Silvi je šepala prema kristalnom maču. „Spletke“, reče sama sebi. „Svi se oni pretvaraju kako služe Velikom gospodaru, a sve vreme spletkare i kuju planove da ponovo steknu što su izgubili. A svaki od njih misli da je jedini koji spletkari. Išamael je budala!“
„Šta?“ – oštro upita Egvena. „Šta si rekla za Išamaela?“
Starica se okrete s iskrivljenim osmehom na licu. „Tako siromašni svet priča, moja gospo. Kada Izgubljene zoveš budalama, odbijaš njihovu moć. Osećaš se dobro i bezbedno. Čak ni Senka ne može da istrpi da je zovu budalom. Probaj, moja gospo. Kaži da je Ba’alzamon budala!“
