Ponovorođeni Zmaj полностью

Egvena se skoro nasmeši. „Ba’alzamon je budala! U pravu si, Silvi.“ Smejati se Mračnome zaista je bilo dobro. Starica se zakikota. Mač se okretao neposredno iza njenog ramena. „Silvi, šta je to?“

„Kalandor, moja gospo. Znaš to, zar ne? Mač Koji Se Ne Može Dotaći.“ Odjednom zamahnu svojim štapom iza sebe; na stopu od mača, štap se zaustavi uz tupo tvak i odbi se nazad. Silvi se još šire isceri. „Mač Koji Nije Mač, mada malo njih zna šta je zaista. Ali niko ga, sem jednog, ne može dotaći. Oni što su ga tu stavili postarali su se za to. Ponovorođeni Zmaj držače jednoga dana Kalandor i time čitavom svetu dokazati da je Zmaj. U svakom slučaju, to će biti prvi dokaz. Čitav svet videće kako se Lijus Terin vratio, i drhtati pred njim. Ah, visoki lordovi ne vole što je ovde. Ne žele ništa da imaju s Moći. Da mogu, otarasili bi ga se. Samo da mogu. Pretpostavljam da ima drugih koji bi ga uzeli, samo da mogu. Šta ne bi jedan od Izgubljenih dao da ima Kalandor?“

Egvena se zagleda u svetlucavi mač. Ako su Zmajska proročanstva tačna, ako je Rand zaista Zmaj, kako je Moiraina tvrdila, jednog dana držače ga u rukama. Mada, po ostatku onoga što je znala o Proročanstvima u vezi s Kalandorom, nije shvatala kako će se to uopšte desiti. Ali ako postoji neki način da se uzme, možda Crni ađah zna kako. Ako one znaju, i ja mogu to da otkrijem.

Oprezno, ispruži Moć, ispitujući ono što je držalo i štitilo mač. Dodirnu – nešto – i stade. Mogla je da oseti koje su od Pet moći tu upotrebljene. Vazduh, Vatra i Duh. Pratila je zamršeno tkanje saidara, postavljeno s takvom snagom da se zaprepastila. Bilo je procepa u tom tkanju, mesta gde je njeno ispitivanje trebalo da se provuče. Kada je pokušala, bilo je to kao da čelom udara u najsnažniji deo tkanja. A tada shvati kroz šta je pokušavala da se probije, i pusti Moć. Polovina zida bila je izatkana uz pomoć saidara; druga polovina, deo koji nije mogla da vidi i oseti, bio je načinjen saidinom. To nije baš bilo tačno – zid je bio sav iz jednog dela – ali dovoljno blizu. Kameni zid zaustaviće i šlepu ženu i onu koja može da vidi.

U daljini se začuše koraci. Čizme.

Egvena nije mogla da oceni koliko ih je, ili iz kog pravca dolaze, ali Silvi se trže i smesta se zagleda među stubove. „Ponovo dolazi da ga gleda“, promrmlja. „Bio budan ili u snu, želi...“ Tada kao da se seti Egvene, i zabrinuto se osmehnu. „Sada moraš da odeš, moja gospo. On ne sme ovde da te pronađe, niti da zna da si ovde bila.“

Egvena je već zalazila među stubove, a Silvi ju je pratila, mašući rukama i vitlajući štapom. „Idem, Silvi. Samo moram da se setim puta.“ Opipa kameni prsten. „Vrati me u brda.“ Ništa se ne desi. Ona u prsten usmeri tok tanak poput vlasi. „Vrati me u brda.“

I dalje beše okružena stubovima od crvenog kamena. Odjeci čizama behu bliži, dovoljno blizu da se jasno čuju.

„Ne znaš izlaz“, ravnim glasom kaza Silvi, a onda skoro šapatom nastavi, istovremeno ulizički i podrugljivo, kao stara sluškinja koja smatra kako može ponešto sebi da da za pravo. „Oh, moja gospo, opasno je doći ovamo ako ne znaš izlaz. Hajde, pusti da te jadna stara Silvi izvede. Jadna stara Silvi ušuškaće te bezbedno u tvoj krevet, moja gospo.“ Obema rukama obgrli Egvenu, sve je brže terajući od mača. Egvenu nije trebalo nagovarati. Čizme stadoše; on – ko god da je bio – verovatno je gledao Kalandor.

„Samo mi pokaži put“, šapatom odgovori Egvena. „Ili mi reci gde je. Nema potrebe za guranjem.“ Staričini prsti nekako se spetljaše oko kamenog prstena. „Ne diraj to, Silvi.“

„Bezbedno u tvom krevetu.“

Sve se izgubi u blesku bola.

Uz silovit vrisak, Egvena se u mraku trže u sedeći položaj. Lice joj beše obliveno znojem. Na trenutak nije znala gde se nalazi, niti ju je bilo briga. „Oh, Svetlosti“, zaječa, „to je bolelo. Oh, Svetlosti, kako je bolelo!“ Prstima je prelazila preko sebe, uverena da joj je koža izubijana ili natečena, ali ni traga nije našla.

„Ovde smo“, začu se iz mraka Ninaevin glas. „Ovde smo, Egvena.“

Egvena se baci prema tom glasu i od čistog olakšanja zagrli Ninaevu. „Oh, Svetlosti, vratila sam se. Svetlosti, vratila sam se.“

„Elejna“, reče Ninaeva.

Nekoliko trenutaka kasnije jedna sveča zasija. Elejna zastade sa svećom u jednoj ruci i potpaljivačem koji je zapalila kremenom i čelikom u drugoj. A onda se nasmeši, i sve svece u sobi planuše. Zastade kod umivaonika i priđe krevetu s hladnom, vlažnom tkaninom da obriše Egveni lice.

„Je li bilo toliko loše?“ – zabrinuto upita. „Nisi se ni mrdnula. Ništa nisi ni promrmljala. Nismo znale da li da te budimo ili ne.“