Ponovorođeni Zmaj полностью

Egvena užurbano skide kožnu vrpcu s vrata i zavitla je zajedno s prstenom preko sobe. „Sledeči put“, prodahta, „odredičemo vreme kada ćete me probuditi. Probudite me, pa makar morale da me polivate vodom!“ Nije shvatila da je odlučila da ponovo pokuša. Da li bi gurnula glavu u medvede čeljusti samo da pokažeš kako se ne plašiš? Da li bi to dvaput uradila jer ti je jednom uspelo ?

Ali to je bilo više no puko dokazivanje sebi da se ne plaši. Jeste se plašila, i znala je to. Ali sve dok Crni ađah ima one ter’angreale koje je Korijanin proučavala, moraće da se vraća. Bila je sigurna da odgovor na pitanje zašto su im trebali leži negde u Tel’aran’riodu. Ako tamo možda može da pronađe odgovore u vezi s Crnim ađahom – a možda i druge, ako je makar pola od onoga što su joj rekli o Snevanju istinito – morala je da se vrati. „Ali ne noćas“, tiho reče. „Ne još.“

„Šta se desilo?“ – upita Ninaeva. „Šta si... sanjala?“

Egvena ponovo leže i ispriča im. Sve, izuzev da je Perin pričao s vukom. Vuka je u potpunosti izostavila. Osećala se pomalo krivom što čuva tajne od Ninaeve i Elejne, ali bila je to Perinova tajna, i na njemu je bilo da odluči kada će i da li će je otkriti, a ne na njoj. Ostatak im je u potpunosti opisala. Od reči do reči. Kada je završila, osećala se ispražnjeno.

„Sem što je bio umoran“, upita Elejna, „da li je delovao povređeno? Egvena, ne mogu poverovati da bi te ikada povredio. Ne mogu u to da poverujem.“

„Rand će“, suvo kaza Ninaeva, „još neko vreme morati da se stara o sebi.“ Elejna pocrvene; lepo joj je stajalo. Egvena shvati da Elejna lepo izgleda kada radi bilo šta, pa čak i kad plače, ili riba šerpe. „Kalandor“, nastavi Ninaeva. „Srce Kamena. To je bilo označeno na planu. Mislim da znamo gde je Crni ađah.“

Elejna povrati samouverenost. „To ne menja zamku“, reče. „Ako nije diverzija, onda je zamka.“

Ninaeva se zlokobno nasmeši. „Najbolji način da uhvatiš onoga ko je postavio zamku jeste da je okineš i da ga čekaš da dođe. Ili, u ovom slučaju, nju.“

„Misliš da idemo u Tir?“ – upita Egvena, a Ninaeva klimnu. „Izgleda da nas je Amirlin odsekla. Same odlučujemo, sećaš se? Bar znamo da je Crni ađah u Tiru, i znamo koga tamo da tražimo. Sve što ovde možemo da uradimo jeste da sedimo i krčkamo se sumnjajući na sve, i pitajući se da li je u blizini još neki Sivi čovek. Radije bih bila lovačko pseto no zec.“ „Moraću da pošaljem majci pismo“, reče Elejna. Kada vide kako su je pogledale, poče da se brani. „Već sam jednom nestala a ona nije znala gde sam. Ako to ponovo uradim... Ne znate majčinu narav. Mogla bi da pošalje Gareta Brina i čitavu vojsku protiv Tar Valona. Ili u potragu za nama.“ „Mogla bi da ostaneš ovde“, kaza Egvena.

„Ne. Neću vas pustiti da idete same. Niti hoću da ostanem ovde i pitam se da li je sestra koja me podučava Prijatelj Mraka, ili kada će sledeći Sivi čovek doći po mene.“ Tiho se nasmeja. „Niti imam nameru da radim u kuhinji dok vas dve idete u pustolovinu. Samo moram da kažem majci kako sam po Amirlininom naređenju napustila Kulu, tako da ne pobesni ako čuje glasine. Ne moram da joj kažem kuda idemo, niti zašto.“

„I bolje da ne govoriš“, odvrati Ninaeva. „Vrlo verovatno bi došla po tebe ako sazna za Crni ađah. Kad smo već kod toga, ko zna kroz koliko će šaka tvoje pismo proći pre no što stigne do nje ili ko će ga sve pročitati. Najbolje ne piši ništa što drugi ne bi trebalo da znaju.“

„Još nešto“, uzdahnu Elejna. „Amirlin ne zna da sam s vama. Moram da pronađem neki način da ga pošaljem a da ona za to ne zna.“

„Moraću o tome da razmislim“, namršti se Ninaeva. „Možda kada budemo pošle. Mogla bi da ga ostaviš nizvodno u Aringilu, ako tamo budemo imale vremena da pronađemo nekoga ko putuje za Kaemlin. One hartije što nam je Amirlin dala mogle bi nekoga da ubede. Moraćemo da se nadamo kako deluju i na brodske kapetane, sem ukoliko vas dve nemate više novca nego ja.“ Elejna žalosno odmahnu glavom.

Egvena se nije ni trudila. Ono malo novca što su imale otišlo je na putovanju od Tomanske Glave, izuzev po nekoliko bakrenjaka. „Kada...“ Stade i pročisti grlo. „Kada polazimo? Noćas?“

Ninaeva se na trenutak zamisli, ali onda odmahnu glavom. „Trebalo bi da spavaš, posle...“ Pokaza ka kamenom prstenu koji je ležao tamo gde se odbio od zida. „Pružićemo Amirlin još jednu priliku da nas potraži. Kada završimo doručak, obe spakujte šta vam treba, ali nemojte preterivati. Moramo neprimećene da napustimo Kulu. Ako Amirlin do podneva ne stupi u dodir s nama, nameravam da budem na nekom trgovačkom brodu, pa makar morala da nabijem tu hartiju kapetanu niz grlo. I to pre Zvona. Kako to zvuči vama dvema?“

„Odlično“, odlučno odgovori Elejna, a Egvena reče: „Noćas ili sutra. Koliko ja mogu da vidim, što pre to bolje.“ Volela bi da je zvučala samopouzdano kao Elejna.

„Onda bi bolje bilo da se naspavamo.“